Ja tvrdim da imam svakakve trajne karakteristike.One mi pomažu da podnosim život, one me opuštaju. One su laži, ali ja sam sebe naučio, da im verujem. Ja kažem: ja sam takav i gotovo.
Nova osoba se pojavila u našem kolegijumu, i ljudi mi kažu da li hoću da se upoznam sa njom, ali im ja na to odgovaram: ne, ja sam stidljiv, takav sam ja. Pitaju me da li sam zapamtio rodjendan moje tetke, a ja odgovaram: ne, ja sam zaboravan, neorganizovan, jednostavno, ja sam takav.Kada me moje dete pita za obećanje koje sam obećao i prekršio, a ja kažem: Jao, tek sad kad si rekla, sam se setio. Tako sam izmučen i zauzet, znaš kako se puno nerviram, i onda zaboravim sve,takav sam. Zašto nisam ustao i rekao svoje mišljenje, na poslovnom sastanku, jutros? Zašto se nisam usprotivio novom predloženom sistemu, koji znam da ne valja? : Pa… Znaš mene, znaš kakav sam…Ja ne volim konfrotacije, ja kažem živi i pusti druge da žive, ako im daš dovoljno konopca, možda se i obese. Ne moram ja sa njima da se prepirem i petljam, ja se uvek držim po strani .To sam ja, takav sam.
Kako god bilo, svaki put kada se probudim iz ovog stanja samoobmanjivanja, što je sve češće, ja se uzbudim. Ja držim govore, pišem knjige, ljudi mogu da osete moje uzbudjenje.Sećam se jednom, u Feniksu (Phoenix Arizona), rano ujutru, sreo sam jednog pilota, dok sam trenirao u teretani. On je bio na pokretnoj traci, pored moje. Ubrzo smo započeli razgovor i otkrili da imamo mnogo zajedničkih interesa. Rekao sam mu da ću mu poslati kopiju, jedne od mojih knjiga. Nakon što sam mu poslao, zaboravio sam na njega.
A onda je jednog dana, stiglo ovo pismo:
Samo kratka poruka, da ti se zahvalim što si mi poslao tvoju knjigu. Ja sam onaj pilot, koga si upoznao u teretani, u Feniksu.
Onog dana, kada nam je stigla tvoja knjiga, moja supruga i ja, smo primili u naš dom, jednu ženu ,koja je doživljavala, u to vreme, jedan prilično težak period u svom životu. Ona se zove Linda, i završila je u bolnici, zbog pokušaja samoubistva. Nedavno je izgubila svoj posao, zbog svog problema sa depresijom, njeno medicinsko osiguranje joj je otkazano, bila je potpuno bez para, živela je sama, i njen život je bio potpuna propast.
TE VEČERI, lINDA JE DOŠLA KUĆI SA NAMA, I MI SMO PREMESTILI SVE NJENE STVARI ,KOD NAS U GARAŽU. Bila je veoma depresivna, i provodila je mnogo vremena u svojoj sobi. Zato sam ja došao na ideju, da joj donesem kopiju tvoje knjige. Nevoljno je počela da čita.
Znake poboljšanja počeli smo da zapažamo za veoma kratko vreme. Knjiga stoji pored njenog noćnog stočića, sad već skoro 45 dana. A ona je čita svakog dana.Lindino reprogramiranje ličnosti, bilo je lagano i sa ponekim koracima u nazad, a kada su se dešavali ti trenutci, Linda bi se opet okrenula knjizi, i uskoro, bila bi potpuno druga osoba, pozitivna i puna inspiracije.
Drago mi je što mogu da ti javim, da Linda danas, ima visoko mesto u jednoj značajnoj korporaciji, ovde u Hjustonu ,ona je orijentisana na svoje ciljeve, i mnogo , mngo srećna! Mi sav uspeh prepisujemo tvojoj knjizi.
Linda je ceo svoj život mogla nastaviti da govori: Ja sam depresivna, ja sam uvek depresivna, takva sam. Medjutim, očigledno nije trebalo mnogo, da bi Linda promenila svoje vidjenje sveta. Svakog momenta, u svako doba, mi možemo promeniti način, kako gledamo na stvari. Možemo da promenimo naš fundametalni način bitisanja. Ne treba mnogo, da bi se pokrenuo taj proces. Ponekad će jedna mala knjiga na noćnom stočiću, biti sasvim dovoljna.
Sve što je Linda trebalo da uradi, je da pruži sebi priliku da nauči, da bude samomotivišuća osoba. Ona je napravila, naizgled malu odluku, da otvori svoj Univerzum. Ljudski mozak se takodje naziva, Univerzum od tri kile.Ona je dozvolila da je vodi svetlost razuma, umesto samosažaljevajuće emocije, koja ju je do tada vodila. Kao što kaže Kolin Vilson :
” Razum takodje, ima svoja sopstvena čuda. ”
Nije postojalo ništa u toj knjizi, što Linda nije već znala, na nekom nivou svoje ličnosti, kao duboku istinu. To je percepcija koja je rezonovala, u harmoniji sa njenom dušom. Dok se njenom mozgu činilo, kao da to uči po prvi put ,njena duša je to već poznavala od ranije, i samo je jednostavno potvrdila to mozgu, tako što je poslala onaj ” Yes ! ” osećaj. Duša uvek kaže ” Yes! ” , kada mi otpustimo dugo održavanu laž.
Dovoljan broj tih ” Yes! ” osećaja, i možeš imati mali privid u ono što je doživeo Umora Hajušiba, osnivač aikidoa, kada je završio svoj dug i iscrpljujući trening borilačke veštine, okrenuo se i uzviknuo:
“Ja sam univerzum! ”
Takvo iskustvo se ne zaboravlja, nikad.
Reč Univerzum, bukvalno znači, jedna pesma, onda bi Hajušibina rečenica: ja sam univerzum, mogla postati odlčna pesma, ona ,koju ne možeš da izbaciš iz glave.
Kada prikazujem sebe kao nekoga, ko je takav kakav je, držim sebe zaključanog u sopstvenom detinjstvu, punom straha. Postajem pretežak, pod lažnom tvrdnjom nepromenljive ličnosti. Težak od laži. Zato prosvetljenost i odrastanje, imaju sličan osećaj. Prosvetljenje znači, da činite sebe lakšim. Mnogi ljudi čak izgube na težini, kada postanu prosvetljeni. Kako odpuštamo laž po laž, od sebe, osećamo se lakšim. Prosvetljeni tim procesom.
Da bi bacili sa sebe teške laži, koje se borimo da nosamo svuda sa sobom, moramo postati slobodni, a to je sve. To je odrastanje, prosvetljenje, višlje, slobodnije.
Emanuel Kan (Immanule Kant) , kaže da je prosvetljenje, naša potreba da izadjemo iz samozadate nezrelosti. Samozadata nezrelost, znači da namerno lažemo sebe, da bi postali uplašena deca, koja se ne mogu suočiti sa brigama odraslih. Umesto da budemo samo hrabri muškarci i žene, izazvani zadatkom ispred sebe.To radimo, jer nam to izgleda kao najlakša opcija, i najpoznatija.
Ako si igrao dugu noć pokera, i neko te pita sledećeg jutra: jesi dobio nešto? Jesi osvojio neke pare? Tebi nikada ne bi palo na pamet da kažeš: ne , loše ruke su mi delile. Jer naravno, karte su ti delile mnoge ruke, a pošto karte prate zakone verovatnoće, dobre i loše ruke, se na kraju izjednače. Uvek je ono što uradiš sa kartama, ustvari ono, što odredjuje završetak igre, ne same karte.
To je takodje tačno i u životu. Bila bi laž reći, da ti je život podelio loše karte, jer dok izgovaraš te reči, život ti je već podelio nove karte. Svaki tvoj sledeći dah, je novi set karata. Život ti deli kartu, za kartom. Ljudi uzmu prvu kartu kja im je dodeljena, i kažu: Ja sam jednostavno takva!
Ovu vrstu pokera lažova, igraju ljudi koji ne razumeju pravu zabavu, unutar igre istine.
Uzmimo na primer, kartu pevanja.Mnogi ljudi misle da ne umeju da pevaju, da jednostavno nisu rodjeni sa dobrim glasom, nekim ljudima su dodeljeni bolji glasovi, nego njima:
Ne hvala, nisam ja Frenk Sinatra (Frank Sinatra), reče čovek koga su pozvali na karaoke žurku, ja ne znam da pevam, takav sam!
Medjutim, stanimo za momenat, i pogledajmo ko je bio Frenk Sinatra.
Većina ljudi misli, da je njemu podeljena srećna karta, odličnog glasa.On je uvek bio odličan pevač. Takav je bio. U toku četrdesetih godina, kada je Sinatra pokušao da se da se probije, bilo je mnogo dobrih muških glasova, u vreme velikih bendova. Sinatra nije imao nikakvu prednost nad njima, imao je sasvim prosečan glas, sve dok nije dao obećanje samom sebi, da će stvoriti jedan takav. Hteo je neku specijalnu crtu, nešto što će ga odvojiti od svih pevača tog doba, želeo je da postane neobičan. Zato, odlučio je da ode na plivanje. I plivao je, i plivao…Hteo je da stekne glas, koji može da otpeva dugačke muzičke fraze, a da pri tom ne udahne. Zato je plivao krugove, ali ispod vode.
Počeo sam da plivam na javnim bazenima- rekao je sinatra, ali sam plivao podvodne krugove, i dok sam plivao, ponavljao sam reči pesama u sebi. Posle šest meseci takvog plivanja, Sinatra je počeo da oseća, kako u se kapacitet pluća znatno povećao. Sada je mogao da udahne i izdrži sa jednim udahom, beskrajno dugačku notu. Konačno, stvorio je tu specijalnu crtu, koju je hteo. Drugi momci su mogli da otpevaju po dve crte. a ja šest, a u nekim pesmama i po osam crta, a da pri tom ne napravim očigledan udah!
To je melodiji dalo tok, kvalitet, a mene je odvojilo od drugih.
Aaaaaaa, znači to je učinilo da Sinatra zvuči drugačije, a ja sam uvek mislio da je to prirodni dar sa kojim je rodjen, genetski blagoslov, karta koju meni nisu podelili na rodjenju.
Kada kažem : ja sam takav i gotovo, ja tražim od tebe da sediš i klimaš glavom, i prihvatiš,da ja imam nepromenljive karakteristike, koje ditktiraju ono što ja radim. Želim da se složiš sa činjenicom, da ono što sam ja, jeste van moje kontrole. Ja nemam kontrolu, ja nemam moć, ja sam bespomoćan.
Čudno je kako naše društvo, održava tu našu laž ja sam takav kakav sam , u životu. Dok konačno nije toliko očigledno, da se neko zaista promenio, i kada to više nikako ne možemo da poreknemo, onda skočimo u sledeću laž . Neko ili nešto ih je promenilo. Trebali bismo se suočiti sa činjenicom. LJudi kreiraju sami sebe, rade to konstantno. Ali, pogledaj kako mi to poričemo. Ako neko , ko je ranije bio konstantno pijan, sada živi u trezvenom stanju, mi to automatski prepisujemo spoljašnjem faktoru, koji nema veze sa tom osobom.Skoro sve lične promene, pripisivane su spoljašnjim uticajima. Naš najveći problem, je što mešamo spoljašnje , sa unutrašnjim. Ljudi se menjaju na unutrašnjem nivou, stalno. I danju i noću. A metod promene je uvek unutrašnja potreba za promenom.Plivati, raditi naporno,zaista se fokusirati na nešto.
Novostvorena osoba, može iskoristiti spoljašnju podršku, ali to nije izvor promene. Izvor promene, ide mnogo dublje od toga. Izvor je lični, i često misteriozan.
