Ovo je laž Dženis Džoplin (Janis Joplin), Merilin Monro (Marylin Monroe), Vinsenta Van Goga (Vincent Van Gogh), Kurta Kobejna (Curt Cobain), Bila Holideja (Billie Holiday), Dilana Tomasa (Dylan Thomas)…Laž, da na ovom svetu postoje ljudi, koji su suviše lepi za njega, i koje je svet izneverio.Ova laž je izmišljena, kako bi pustila sa lanca, umetnika u nama. Ako smo suviše lepi i senzibilni za ovaj surovi svet, onda ne moramo da sklapamo nikakav sporazum sa njime. Ne moramo da interaktujemo sa ovim svetom, odgovorno i pristojno, zato što smo suviše lepi za njega. Možemo da se ponašamo kao drogirana deca, možemo da upropastimo svoj život, i pustimo da nam ova laž služi kao opravdanje do kraja vremena.
Laž kaže, da je osoba previše osetljiva, i da joj je ovaj užasni svet, naneo mnogo zla, bezbroj puta. Zato je oduzeo sebi život.
Medjutim, to nije istina. Istina je, na primer u vezi Van Goga, da kada je slikao , bio je lep, ali u ostalim stvarima, bio je suprotno. U svakodnevnim stvarima, Vinsent Van Gog nije bio čovek velike lepote. On je uvek ohrabrivao svoje emocije, da čine svoju crnu magiju. Njegov emotivni razvoj, bio je očigledan, u pismu, koje je napisao svom bratu Teu (Theo Van Gogh). Tako da je istina, da se Vinsentu treba diviti, za ono što je postajao, u trenutku kada je imao četkicu u svojoj ruci. A diviti se njegovom žalosnom životu u celini, i praviti od toga važan deo legende, znači biti vrlo zbunjen. Baš zato što mnogi drugi umetnici nauče da naprave uspeh od svog privatnog života, živeći i rastući, slavno i kreativno do starosti , besmisleno je poštovati Van Gogove slabosti, poroke i samoubistvo, i govoriti kako je to izazvano od strane njegove preterane unutarnje lepote.
Vinsent Van Gog (Vincent Van Gogh) je počinio samoubistvo, tako što je nemilosrdno pucao u sebe. U tome nema lepote. Upucao je sebe u stomak, i trebalo mu je dva dana da umre, u užasnim bolovima. Reći kako je to divno, i osećati se krivim što mu nismo obezbedili dovoljno lep svet, ravan njegovoj lepoti, je po meni lenjo razmišljanje. To je razmišljanje koje treba ismejavati. Potpuni kontrast od života kojim je Džordžija O’Kif (Georgia O’ Keeffe), živela . Čak i u svojim sedamdesetim godinama, bila je srećna i fizički lepa. Ona je održavala duh i energiju u svom životu, koji su se poklapali sa njenim divnim slikama.
Previše lepi za ovaj svet-laž, mislim da je najmoćnije ilustrovana u remek delu, romanu misterije, Martina Ejmosa (Martin Amis), ” Noćni Voz “. Poruka romana, je da postoje odredjeni ljudi, koji su toliko pametni i lepi, da se ostatak sveta jednostavno ne može porediti sa njima. Drugi ljudi, koji su manje savršeni od njih, razočaraju sebe.
” Ja nisam tražila da se rodim ! “- kažu dvoje prelepih ljudi, iz romana. A kasnije, iako nisu želeli da se rode, nesrećni su što moraju da opišu život kao užasno razočarenje. Zar je to sve?
Ovo ne zvuči nimalo logično. Sa jedne strane, imamo Martina, koji se toliko uzdigao duhom, i razvio svoje umeće za pisanje romana, i koji je u stanju da piše brilijantno, dok sa druge strane, njegova poruka, zapakovana u zaključak njegovog romana, govori, da mi ljudi jednostavno nismo vredni truda. Drugim rečima: ŽIVOT JE KUČKA, I ONDA UMREŠ.
To je ono što je toliko nelogično u vezi toga. Martin Ejmos nam sa svojim brilijantnim pisanjem pokazuje, koliko visoko ljudi mogu leteti .On nam svojim primerom pokazuje, kako genijalci pišu romane. A onda, on u knjizi raspravlja, da ne postoje ljudski genijalci i da je čovečanstvo razočarenje. Uhvaćen je u zamku sopstvene prevare. I dokazao je da ne govori istinu, a kao dokaz, ja stavljam njegovu sopstvenu knjigu! Martin Ejmos dokazuje, da je njegova pesimistična filozofija laž, jer bilo ko, ko može da piše tako moćno i brilijantno kao on, samo dokazuje čovečansku mogućnost lepote, čak i dok pokušava da je opovrgne i ne prizna njeno postojanje. To je isto, kao kada bih Nurejev (Rudolph Nureyev) izašao na scenu, i rekao : ” Ovo niko ne može da uradi ! “, a zatim nastavio da nas oduševljava, svojim savršenim plesom, koji preti zakonima gravitacije. Kada gledamo fantastični performans Nurejeva, mi smo pogodjeni istinom, kao da nas je voz udario. Ljudska bića su veličanstvena.
Nije samo svet umetnosti, onaj koji je prigrlio pesimizam, koji je lenji i najlakši intelektualni način, koji preuzimamo za odbranu, mediji su takodje pesimistični van granica razuma. Koliko samo medijske pažnje dobijaju autori koji pišu o katastrofama i negativnim tematikama, ratovima, otrovima, nesrećama, i to se smatra za nešto što je wau! Slučaj Teda Kazinskog je očigledni primer toga. Ne bi trebalo biti tehnologije. Ne bi trebalo biti promene. Život ne bi trebao da bude, ovakav kakav jeste. Kao razmaženo, uplašeno, ljutito dete, koji korača u realnost, Kazinski je blebetao i besneo, u svojim dugim spisima, a mediji su naseli na to. Govoreći da je on prefinjen i brilijantan. A onda je usledila debata, o tome, da li bi naš neshvaćeni genije, trebalo da dobije najoštriju kaznu, ili ne. Čevek, koji je proračunato i namerno, pobijo i onesposobio mnoga nedužna živa bića, na najkukavičniji način, svojim bomba-pismima…Da, to je baš teška odluka, nema šta!!!????
I tako, dok se debata o tome da li bi ga trebalo pogubiti, ili mu dodeliti nobelovu nagradu, nastavila, ja sam smislio jedan kompromis: Nobelov komitet, bi mu moždqa trebao poslati pažljivo i ljubazno pismo, koje bi priznalo njegovo fenomenalno razmišljanje u domenu tehnologije, a koje bi, kada bi ga on otvorio, eksplodiralo i raznelo ga u delove.
Radost življenja, je pravo svakog ljudskog bića koje se rodi. Skoro svako dete, slavi ovu radost, svakodnevno, a to je nešto što je većina pisaca i umetnika, koji su takodje nekad i sami bili deca, ili ne mogu, ili neće da se sete.
Još jedna osoba, previše lepa za ovaj svet, bio je Kurt Kobejn (Curt Cobain). Vodeći pevač poznate grandž rok grupe, ” Nirvana “. On je počinio samoubistvo na vrhuncu svoje popularnosti. Oni koji su u to vreme bili oko njega, kažu da je izgubio svu volju u životu. Ako je bio poput mene, mogu da se kladim da je pustio da mu volja slabi sve više i više, od premalo korišćenja. Život mu je dosadio, i bio je navučen na heroin koji je hemijska verzija njegove isprazne, antipasivne smrti. Razneo je sebi glavu sačmarom. Oni koji su ga znali, rekli su da nije postupio mudro, jer je bio veoma talentovan i koliko je još imao života pred sobom, da bude kreativan.
Kada je pesnik, Dilan Tomas (Dylan Thomas), uradio isto što i Kobejn, samo što je Tomas upotrebio alkohola, kao izbor za oružije, njegova udovica Kejtlin (Caitlin MacNamara) , napisala je knjigu o tome, koja se zove ” Malo Preostalog Života Za Ubiti (Leftover Life To Kill)”. Kafana ” Beli Konj ” ,u Nju Jorku, gde je Tomas sunuo 18 čaša viskija zaredom, i umro od trovanja alkoholom, slavi taj dan, sa fotografijama velikog pesnika, koje pokače po zidovima kafane. Čak i dan danas, umetnici i pijanci odlaze tamo, da bi stupili u kontakt sa nekim, ko je bio isuviše lep, da bi živeo u ovom svetu. I sam sam nekad odlazio tamo da pijem, tužno klimajući glavom nad fotografijama bolesnog, bledunjavog, poetskog genija. Bio sam idiot.
Buda je govorio o nečemu, što ni Kurt kobejn, ni Dilan Tomas, očigledno nikada nisu pomislili da primene u svom životu- VOLJU. A kada je Buda spominjao nirvanu, mislio je na stanje uma, ne na rok grupu.
” Volja je put do nirvane. “- rekao je Buda. ” Lenjost je put smrti. Mudar čovek čuva svoju volju za životom, kao svoje najdragocenije blago. “
