Vina - Zašto ne opraštamo tako lako.

Pre neki dan sam imala priliku da oprostim nekome. Nekome veoma dragom, slatkom i nasmejanom, nekome koga mnogo volim. Ali mnogo.

Ta osoba mi nije uzvratila poštovanje i ljubav kakvu sam očekivala, i tu je nastao raskol. Mogla sam nastaviti svoj život bez nje, ali sam ipak odlučila da otvorim svoje srce. I nisam se pokajala.

Ponovo sam se smejala sa tom osobom slatko, još jače nego pre naše svađe koja je trajala godinu dana. Osećala sam se dobro, osećala sam se svojom, i osećala sam se u potpunosti sigurnom da kontrolišem sve što mi se dešava.

I to me je nagnalo da napišem ovaj tekst.

Zašto se plašimo da oprostimo?

Ja jesam. Plašila sam se jer sam pomislila da će to umanjiti moje samopoštovanje, da ću time pljunuti sebi u lice, da ću izgubiti. Da ću opet biti iskorišćena, naivna, neprincipijalna… Ipak nije tako bilo, Ispala sam žešća pobednica na moje potpuno iznenađenje. Mada sam se dugo dvoumila šta da uradim, da li i šta to znači, ako ja oprostim, ako ja kažem, ok. idemo dalje…

Plašila sam se da ću posustati, da ću zaboraviti šta mi je ta osoba učinila, kako me je povredila i koliko sam patila tada zbog toga. Plašila sam se da ću pasti na njen šarm, na svoju neku slabost prema toj osobi… Ma hiljadu stvari me je opteretilo: šta, kako, analize i statistike…ko je kada kome, i koliko puta…

Konačno, shvatila sam da ja ne mogu promeniti tu osobu, i da mogu još godinama, ma celi život terati po svom, i ne odustajati od svojih ubeđenja, i da čak i tada, ta osoba neće posegnuti za mnom. Možda i hoće, to je nebitno, svakako, tada će biti teže ponovo zbližiti se jer vreme čini svoje. Shvatila sam da bilo šta što učinim neće ‘naučiti pameti’ tu osobu. Shvatila sam da je to uzaludno. Ja mogu biti ja, i u miru sa sobom, a drugi ljudi nemaju nikakvu kontrolu niti moć nadamnom. Ne može me niko uvrediti ako mu ja to ne dopustim. Ne zavisi moj sopstveni integritet od njihovih reči i ponašanja.

Ovako, meni je lakše, oprostila sam se sa opterećenjem šta će i kako će ta osoba postupiti kada se srećemo (što je vrlo često), kako i na koji način razmišlja, koji je njen stav… Jel me mrzi ili voli, ili joj je svejedno…? Sve to više ne postoji u mojoj glavi, u mojoj vibraciji. Sada sam svoja i slobodna. Slobodna u svojoj radosti, raspoložena za smeh i druženje, otvorenog srca.

Nasmejala sam se i zagrlila tu osobu. Igrala sam, pevala, smejala se sa njom, i cenila najlepše stvari koje možemo razmenuti.

SVAKO je žedan ljubavi. Ponovo sam se uverila u to. I to je tako divan osećaj, kada sa nekim razmenite radost, bez očekivanja, bez ozlojeđenosti, BEZ PROŠLOSTI.

Tako rasterećujuće, tako opuštajuće.

I nije bitno ništa u vezi te osobe kojoj opraštate. Ta osoba nije bitna, ona nije poenta oproštaja, ona nije centar vaših zbivanja. Vi ste taj centar. Vaša sopstvena radost nema cenu, i ne treba da zavisi od drugih.

Srce vam uvek govori šta vam prija i šta vas raduje.

Uvek.