Mnoge stvari koje su prisutne u našem životu i koje posedujemo, u nekom trenutku u nama izazivale su radost i veselje. Posle određenog vremena, kao da su izgubile od svoje vrednosti, jer im nismo pridavali više puno pažnje. Naprosto smo podrazumevali, da nam pripada sve što imamo. Da je naše, i da nam služi. Više nije bilo nekih naročitih emocija, radosti i sreće, već automatsko podrazumevanje.
Ovo je put koji nas vodi daleko od nas samih, a to uvek u čoveku izaziva, nemir i tugu.
Zahvalnost je lek i izlaz iz ovakve situacije!
Zahvalnost za sve što imamo, što smo prizvali u svoje iskustvo, je nežan zagrljaj ljubavi kojim prihvatamo i grlimo sami sebe.
Zahvalnost je širenje prema još većoj i dubljoj ljubavi svog istinskog bića.
Gde god bili i šta god bili, zahvalnost nas uvek vraća na pravi put, životne dobrobiti.
Kada smo zahvalni, puni smo ljubavi i osećamo svoju prisutnost u nama samima. Osećamo ljubav prema celom svetu!
Zahvalnost od čoveka stvara plemenito i predivno biće, kakva i jeste naša priroda.
Zahvalnost za najmanju sitnicu koju imamo i koja nam služi, i zahvalnost za sve kako jeste u našem životu je najveća blagodet i čovekov najveći prijatelj!
A to je beskrajni izvor stvaranja i radosti!
Istina …
Idemo dalje drugovi i drugarice sa Čukarice!
(Čuka čisto da se rimuje)