Često mi se dešava u toku dana, da se umirim i samo posmatram.
Sednem na travu ili na moju stolicu na terasi, i ćutim.
Nema nekih naročitih misli, već samo sam tu, i jako mi je prijatno.
Nekada sam se borila sa ovim stanjem i proglašavala ga za lenjost ili stanje neke bezvoljnosti, ali prijatnost je nadvladala moju osudu, i tako sam samu sebe ostavila na miru.
Tada sam još više počela da uživam u tim trenucima samoprisutnosti, i rado sam im se prepuštala.
Kao da sam između jave i sna. Zvuci su dominantni ali ja ništa ne tumačim. Nema analiziranja ili izučavanja okruženja.
Tu sam, ćutim i posmatram sve, a toliko sam svesna sebe.
Dođe mi neki osećaj kao da mi je sve svejedno, ali pozitivno!
U trenutku mi krene osmeh i jasno mi je koliko je sreće i snage u meni.
Kao da sam se probudila iz nekog laganog sna.
Osetim zahvalnost i okrepljenje.
I ja sam ovde Leci 🙂 . Taj osecaj prisutnosti a sve oko mene kao na filmskom platnu-velicanstvenost prirode i ljudsko ponasanje…nista nije slucajno i sve je bas kako treba(u siroj slici)…
Ukratko,poznato mi je to sto ste opisali i prija.
Pozdrav
O, to si ti Suzi, i tu si, he he he
Da, potpuno ti je jasno o čemu se radi i koliko je to prijatno i lekovito!
Živeo život, uvek otkrivamo nešto novo!