Ovo je rečenica Lujze Hej, i kada na ovakav način razmišljamo, lakše nam je da otpočnemo proces opraštanja, jer sve ono što ne oprostimo, nosimo sa sobom kroz život, kao veliki teret, kao što je ogorčenje ili osećaj da nismo dovoljno dobri, jer nas je neko povredio ili još puno toga.
Bilo kako bilo, ova rečenica mi je u mnogome pomogla da osvestim u sebi saznanje, da je neopraštanje teret i da moram nešto da uradim po tom pitanju.
Oprostiti ono što je najteže za oprostiti, je uvek ono što najviše guši i opterećuje našu stvaralačku i životnu energiju i zato je to upravo ono što prvo mora doći na tapetu, za opraštanje!
Znala sam jako dobro šta je to što ja moram prvo oprostiti i rasteretiti tovar koji nosim na leđima, jer fala Bogu shvatila sam da to ne moram više sebi raditi. Želim srećan život, rasterećen i pun mira, radosti, vedrine i lakoće .
Shvatila sam da što je više tereta, manje je mene same u mom životu a to nije baš ono što želim.
Shvatila sam da moram oprostiti sebi što mi je bilo potrebno puno godina da provedem pored čoveka, koji nije mogao da mi bude istinski prijatelj i partner. Imala sam ljutnju prema sebi i njemu, jer sam osećala da nam je vreme prošlo uzalud i da se moja očekivanja nisu ispunila.
To je bilo davno, i danas bi sasvim drugačije o svemu tome razmišljala, ali tada je to opraštanje za mene bilo tektonsko pomeranje tla ! Znala sam da želim da oprostim i sebi i njemu i da oboje zaslužujemo mir i sreću.
Znate onu mudru, što ne želiš sebi ne radi ni drugima, dakle oprostiti, oprostiti je postala moja želja i samim tim je otpočeo proces opraštanja i rastvaranja toga tereta sa mnogim osudama, neispunjenim očekivanjima, krivicama, prebacivanjima, kritikom.
Polako se razvezivao teret neopraštanja!
Moja razmišljanja da želim oprostiti su me navela da shvatim, da svako daje od sebe ono što ima i ono što najviše može, tako da ne možemo kriviti nekoga što nam nije dao ono što nema. Ne možemo sebe kriviti što smo verovali da naše neodustajanje može promenuti bilo šta što je izvan nas samih, jer jedino možemo sebe menjati. Uradila sam uvek i u svakom trenutku sve ono najbolje što sam znala i umela i zato ne mogu sebe kriviti za vreme da je uzaludno, jer nije.
Toliko je bilo potrebno da shvatim sve! Toliko je bilo potrebno da shvatim da je sve baš onako kako je trebalo biti.
Imala sam osećaj oslobođenja i lakoće.
Oprostila sam!
Lakše mi je bilo. Imala sam osećaj da je život predamnom toliko divan i zabavan i krenula sam dalje.
Osećala sam veću ljubav prema sebi i prema svima!
Postala sam srećnija i zadovoljnija osoba. Imala sam mnogo više energije, i otvorila su mi se mnoga vrata za mnoga divna iskustva koja su došla kasnije.
Danas ne postoji ništa u meni, čega sam svesna a da nisam oprostila!
