Stišajte unutrašnju kritiku.
Da li ste u koraku sa svojim unutrašnjim Ja?
Pre jedno dvadeset I nešto godina, u momentu potpune frustracije zbog još jedne neprospavane noći, povikala sam naglas: Volela bih da mogu začepiti svoj um I više prekinuti njegovo uporno blebetanje! Borila sam se. Već duže vreme nisam uspevala da povratim svoju karijeru vaspitača zbog svog trajnog invaliditeta od kojeg sam patila I od kojeg se nisam oporavljala. Želela sam samo da se isključim iz svega. Moj um je sagorevao od silnih misli dok je sat lagano otkucavao.
Svako od nas ima unutrašnje razgovore sa sobom, obično ih nazivamo misli. Kada smo zdravi I srećni, ti unutrašnji razgovori su puni podrške, I umirujuća tišina prevladava. Kada smo bolesni ili pod stresom – bilo da je to fizički, emocionalno, mentalno ili duhovno – umirivanje konstantnog negativnog, unutrašnjeg soundtrack- a izgeda nemoguće. Dovoljno sam proučavala I čitala o konekciji između uma I tela, I važnosti pozitivnog razmišljanja da bih znala da ovaj negativni unutrašnji dijalog stoji na mom putu I smeta mi: A zašto ti…? Ono što bi trebala da radiš je…! Ti nikada nećeš…! Ti ne možeš, ti ne možeš, ti ne možeš… Trebao mi je san kako bih povratila svoje zdravlje. Moj um je radio prekovremeno, a zlokobna brana puna osude nije htela da se zaustavi.
Odgovor mog tadašnjeg muža na moje patnje bio je: Ne bi trebala da isključiš svoj um. Kako ćeš se setiti da ga ponovo uključiš?
Shvatala sam njegovu logiku, ali sam odgovarala: Kada bi ga mogla isključiti, sigurno ne bih više ikad poželela da ga uključim.
Da htela bi. Tvoj um je prilično koristan! Njegov smirujući glas pun brižnosti davao mi je novu perspektivu.
Međutim, sledećeg jutra, negativne misli bile su glasnije nego ikad. Pogledala sam se u ogledalo I zapitala: Koja je uopšte poenta svega ovoga? Predamnom je bila odluka. Bila sam neko ko je uvek postizao mnogo, neko ko je uvek bio pun energije I snage. A sada sam bila u kući, vezana za krevet. Nalazila sam se na raskrsnici: ozdravi I živi u potpunosti, ili ostani tu gde jesi I vegetiraj. Bila sam fizički I emocionalno istrošena – na dnu jame.
Postoje momenti u životu kada znate da menjate sve iz korena, I da preduzimate odlučujući korak u sasvim novom pravcu: trenutak kada prelomite sve. Ovo je bio jedan od tih presudnih momenata. Pogledala sam duboko u svoje oči u ogledalu I videla sam da sam živela od straha. Trebala sam pozitivniju perspektivu. Odlučila sam da zakoračim van granice. Premestila sam pogled sa svog odraza u ogledalu na prozor koji se nalazio iza mene. Napolju, gole grane naših stabala u dvorištu bile su jasne naspram vedro plavog, zimskog neba. Dok sam se okrenula da pogledam kroz prozor, u meni se oformila snažna odluka, izbijajući pravo na površinu prazne tišine: Pomozi mi da ozdravim I ja ću druge učiti da urade isto! Ja sam zaista dobar vaspitač! Ovo je bio novi glas koji je vikao: glas snage, saosećanja, I jasne namere, glas koji je potpuno začepio negativno blebetanje.
Ono što je dolazilo na površinu bila je moja istina, I ja sam istog momenta načinila odluku: da živim, I da živim dobro. Htela sam svetu da doprinesem najbolje što mogu. Okrenula sam se natrag svom odrazu u ogledalu I ugledala varnicu u svojim očima. Izgledala sam drugačije. Moja perspektiva se promenila. Moje misli su se pomerile. Okinula sam prekidač – potpuno samostalno! Odlučila sam da život mora biti lakši, I da se ludilo mora zaustaviti – ne samo za mene u mom životu, već I za bilo koga drugog ko je bio voljan da otpusti borbu I iskusi svu dobrobit života. Odlučila sam da ozdravim I da budem dobro, fizički, mentalno, emocionačno I duhovno.
Glas podrške koje je isplivao iz dubina mog bića bio je moja prekretnica. U tom momentu postala sam onaj koji posmatra umesto žrtva. Pomerila sam se iz straha na tačku da želim da živim dobro. Shvatila sam da ja kao vaspitač, sada pred sobom imam najizazovnijeg studenta u čitavoj mojoj karijeri: sebe! Da bi naučili, studenti moraju poverovati da su zaista sposobni da nauče. Morala sam naučiti da verujem da ja mogu živeti dobro. Morala sam prestati da sebe posmatram kao bolesnu I slomljenu, I početi da uviđam svoj potencijal za zdravlje. U svojoj odluci, ja sam zamolila Višlju Moć da zajedno samnom stvori zdravlje za mene, I kreativne misli počele su da teku.
