Pre koji dan, vraćam se kući sa pijace i svratim usput do jednog salona u blizini moje kuće da pitam da li imaju neke farbe za kosu koje su mi trebale. Uđem ja lepo, kulturno se javim, objasnim šta mi treba…
Sledeće što znam, vlasnik salona mi pokazuje neke slike tretmana mršavljenja koje ‘samo oni’ rade u gradu, i isfotošopirane žene koje po njegovim rečima imaju po četvoro dece, a tako dobro izgledaju zahvaljujući izričito njegovom ‘magičnom’ tretmanu. Objasnio mi je takođe, naširoko, kako je neka žena imala slučaj da joj je dete umrlo zato što je koristila blanš i farbala se u plavo, a on baš u njegovom salonu ima ‘prirodne’ farbe od kojih ne možeš da dobiješ rak i da umreš. Takođe mi je objasnio i kako njihova specijalna nadogradnja noktiju ne šteti nokat, ali je samo malo skuplja nego kod ostalih, i bla, bla, bla…tako u nedogled paklenih prostranstava.
Čovek me je bukvalno silovao podacima, informacijama i nekim lažnim fotografijama koje nit’ su mi bile potrebne, niti sam tražila da mi o tome nešto kaže, niti sam to želela da čujem… Stojao je ispred mene, sa pogledom kobre, i samo je palacao jezikom, pričao, i pričao, s’jedne teme na drugu, bez imalo kulture, osećaja niti obzira prema ovom ljudskom biću koje je pred njim. Njegov stav nije bio ni najmanje ljubazan (osim u tonu) niti predusretljiv, da vidim da stvarno ima nameru da mi pomogne. Ne, on je pametovao, on je savetovao ali krajnje nadmeno, konstantno pokušavajući da mi proda njegove usluge, koje me apsolutno ne zanimaju, što sam mu i dala do znanja.
Sve dok se nisam naprasno trgla iz tog zlokobnog kruga njegovog blebetanja, ja sam bila blokirana. Hvala Bogu na ovo malo svesnosti što imam, pa sam ga prekinula na vreme, pre nego što mi je posisao dobro raspoloženje koje sam do tada predano negovala. Izašla sam napolje, sve se prašilo za mnom; mislila sam u sebi: Ovo mesto me neće više u životu videti! Spašena sam!
Neću ovom prilikom o kodeksu poslovanja i tako to, fascinira me sada jedna jedina stvar. Kako više ne umukne??? Majko mila, pa za to treba energije, treba pljuvačke, treba veliki kapacitet pluća, treba živaca, treba informacija…uf, naporan posao.
Sada mi to sve izgleda smešno, ali nekada nisam znala kako da se sa takvim ljudima izborim. Kako da izađem na kraj sa njihovim konstantnim, i upornim pametovanjem. Ljudi koji bezobzirno pričaju preko vas, upadaju vam u reč i ne dozvoljavaju vam da kažete bilo šta; oni kao da pričaju sa ogledalom. Na kraju shvatate da ih boli uvo za vaše mišljenje, i da ih apsolutno ne interesuje šta vi imate da kažete, i da li ste uopšte hteli da odslušate to što su vam izdeklamovali. Pitam se da li oni uošte primećuju da ste vi još uvek tu, prisutni?
Razmišljajući o tom događaju, setila sam se i nekih drugih osoba iz svoje prošlosti koje su volele da blebeću preko mere, i shvatila sam da postoje dve grupacije.
Torokaši i Pametnjakovići
Torokaši su ljudi koji toroču 24/7, ali su potpuno bezazleni. Drugim rečima, oni pričaju ono što im je tog trena u mislima; njihove misli nisu njihova intimna stvar, oni ih dele sa nama. Na primer, vi i ja vidimo šolju na stolu i pomislimo, šolja je na stolu. Torokaši vide šolju na stolu i kažu: Šolja je na stolu. Znači, što na umu, uglavnom, to i na drumu. Tako je sa njima. Toroču i toroču bez prestanka.
Mislim da je to zbog neispunjene praznine koju imaju u sebi. Torokanje je jedna vrsta zavisnosti, poput hrane, ili cigareta. Neko je zavisan od torokanja. Kada ne daj Bože nastane tišina u razgovoru, njima je loše, njima pozli, nije im dobro. Brže bolje, oni ubace u treću i pričaju, pričaju, kako ne bi osetili prazninu. Neko prazninu popunjava nikotinskim dimom, neko čokoladama, neko torokanjem.
Druga vrsta pričalica jesu Pametnjakovići. Uf, oni su zajebana vrsta, oni mogu da vas dovedu do ludila, do granica vašeg strpljenja. Ma dođe vam da ih sravnite sa zemljom, bez po’ muke niti griže savesti. Pametnjakovići isto toroču, ali oni ne toroču svoje besciljne misli, oni savetuju. Oni nesebično dele, bilo da vi to od njih tražite ili ne, nema veze, oni će vam reći kako, šta, i gde treba da uradite. Šta ste mogli bolje, šta ste trebali, i naravno, kako su oni to uradili na pravi način. Njihovo pojanje koje je nepodnošljivo za slušati ubrzo prerasta u jedan hvalospev, foliranje i nadmetanje.
Joj, moje saučešće svakome ko je u blizini takvih pijavica. Oni vam zaista daju priliku da napredujete i psihički i duhovno, jer ako njih prevaziđete, pa vi ste slobodni kao ptica na grani! Zaista su veliki izazov, i vrlo lako mogu od vašeg samopouzdanja, volje ili poleta napraviti groblje. Mogu vas uništiti jednom rečenicom. I oni ne prestaju. Oni se ne zaustavljaju. Morate biti jači od njih, ali ne fizički, već mentalno. Morate upotrebiti svoje unutrašnje moći smišljene namere i imati dobre slušalice za uši, inače…
Sigurna sam da je bar jednom svako od vas imao priliku da sedi u sobi sa nekim društvom (znači vas nekoliko) i da bukvalno jedna osoba vodi dijalog (čitaj monolog) koji nikoga od vas nije interesovao, i gde je bilo očigledno da svima osim toj osobi ne prija ta tema. Drugim rečima, sigurno ste prisustvovali situaciji da jedna jedina osoba smori celu grupu ljudi svojom neumornom dosadnom pričom i nekulturnim, bezosećajnim blebetanjem. Svi su kao kulturni i fini, niko da kaže nešto, a već ste svi pozeleneli kol’ko vam ide na živce ta osoba i njeno besomučno izlaganje.
Pitam se često, kako sebe nekad ne čuju, zar im nije neko iz porodice ili njihovih bližnjih već kol’ko puta rekao da puno pričaju, da umuknu, da zaćute već jednom? Mislim, da meni neko toliko puta kaže da nešto radim što drugima smeta, ja bi se valjda zapitala šta se dešava samnom, šta ja to radim… I opet, dolazimo na isti krug, oni takođe ispunjavaju svoju prazninu tako što kritikuju druge, pametuju i savetuju – nepozvani. To je soft-kriticizam. Light varijanta, ali nimalo manje delotvornija.
Moj savet? Hm, rešite se takvih ljudi što je pre moguće. Ja lično nemam takvih u blizini, zato što sam ih sama uklonila, tj. bolje reći ja sam se sklonila od njih. Meni treba neko ko me motiviše, ko me raduje, sa kim mi je lepo i ko moje izbore ne kritikuje već ih podržava. Ne mislim da ljudi oko nas treba da nam ljube stope i blagosiljaju svaki naš podrig, već ljude koji su vedri i koji ne isisavaju energiju, koji ne pokušavaju da nas konstantno umanje, jer smo i sami sebi već dovoljni sa sopstvenim sumnjama u sebe i večnim pitanjem da li smo dovoljno dobri. Ne trebaju nam dodatni ‘prijatelji’ koji će nam urušavati samopouzdanje.
Lak život i laki ljudi. Prijatni za uho, za razgovor, za druženje. Neko ko bukvalno zaćuti i dopusti nam da i mi nešto izfilozofiramo i podelimo sa njima svoje stavove. Neko ko nam daje mesta da se iskažemo.
Nemojte biti fini i kulturni u momentima kada osetite da vam neko lagano pije krvi i sisa vašu dragocenu energiju. U tom trenutku mislite samo na sebe, na svoje dobro i na svoj razum. Makar to kršilo sve kodekse vašeg bontona, prekinite ga u pola reči, prekinite tu osobu jer je niko nije ni pozvao da priča toliko niti o tome. Zahvalite se, okrenite i nastavite svojim putem. Verujte mi, ta osoba neće ni primetiti da niste tu, i za par sekundi zaboraviće da je uopšte sa vama bilo šta pričala. Prećiće na novu žrtvu. Vi ste slobodni.
Fenomenalan clanak!!! Koliko sam samo puta bila u blizini emotivnih pijavica…posebno “pametnjakovica”, kako si ih opisala – samo da dodam, ako se, ne daj Boze, ne slazete sa njihovim misljenjem i, gle cuda, imate svoje – tad nastaje pravi haos…ali, kao sto si i sama rekla, sami sebi smo najbitniji (ne u egoisticnom smislu), svaki sekund zivota je bitan i niko nema pravo da nam ga krade ili uludo trosi – uvek je izbor na nama s kim cemo taj sekund podeliti, zato – samo hrabro i odlucno jer radimo za sebe, za nasu srecu 😉
Tako je Ana, izbor je na nama kako ćemo trošiti sopstvenu energiju i na koga. Dobro si se setila – ako se ne slažemo sa njima, ju ju ju, pa tu nastaje haos, kao da ponovo imamo 5 godina i stojimo ispred roditelja koji nam pridikuju zbog nečeg što smo pogrešili.. Takvi ljudi sebi uzimaju za pravo mnogo toga, imaju dosta drskosti…
Sve u svemu, uvek možemo reći Ne i tu je kraj našim mukama 😀
Draga moja , ovo je izvrsno, ali kako rekoh nekada se pitam da li sam pametnjaković ….. nedavno sam popila kritiku od meni drage osobe kako svima pametujem i sve ih savjetujem, i da to niko ne smije da mi kaže i da mi se svi rugaju , ali eto svi šute, jer se boje mene i mog muža .. ja u šoku , meni moje dijete može reći šta misli a ne neka rodbina itd itd ….. na sve to mi kaže kako ne voli ljude koji se mješaju u tuđe živote ( da li je mješanje u život kada kada svoju rodicu uzmeš u zaštitu ??? od komentara njenog muža i cijeli razgovor njih se preda mnom vrši ) i onda opali kako se ja družim s a ovim sa onim kako to nisu iskreni odnosi … kako ona voli iskrenost itd itd, kako njoj nije normalno što ja vodim sa ljudima razgovor kako porodica, djeca žena (pričam sada o uposlenicima , znam neke stvari o nima , njihove interese, potrebe i mislim da tako treba sa svim ljudima razgovarati ) …….. pas maslom ne bi pojeo — ja ostanem bez teksta …. prošlo je vremena , viđamo se svaki dan (,ona radi u mojoj firmi )….. kada je posao u pitanju i kada ja dam neke zadatke tada sam rodica i tada se od mene očekuje “razujevanje” a kada sam rodica neka je distanca teška , , a ja još uvijek osjećam strašnu gorčinu ( naravno tu ima i teških optužbi o kojima nije važno diskutovati) …. i na žalost neku netrpeljivost a tako bih željela da se to poravi ali eto pošto ja pametujem ja sada s njom često šutim ……
Evo me Alisa! Čim sam ustala videla sam da si me ‘izgrdila’ na fejsu što ti nisam odmah odgovorila, izvini, nisam uvek u stanju sve da stignem oko sajta, sorry 🙁
Evo, prva stvar koju danas radim je da odgovaram tebi 🙂
Prvo ovo što si rekla za tvoju rođaku, ja lično mislim da jeste mešanje u tuđe poslove, tj. odnose, zato što ona treba sama da se odbrani od muža ili bilo koga, nije na tvojim ramenima teret da spašavaš celi svet. Svi smo mi odrasli i trebamo se osloniti sami na sebe, a ne na druge, naše bližnje da razgovaraju umesto nas.
Ali, u takvoj situaciji dobro je umešati se iz drugog razloga, a to je da je veoma nekulturno i bez imalo poštovanja sa njihove strane, da se svađaju pred tobom i pričaju intimne razgovore (rasprave). Ti nemaš potrebe to da slušaš, jer i sama imaš svojih izazova, i dobro je što si ih prekinula u tom smislu. Ali mislim da ne treba da se uplićeš dalje, samo da ih prekineš i ukažeš im da te apsolutno ne zanima da slušaš njihove rasprave.
Baš zato što si se umešala, uvukli su te u njihove gluposti i učinili te ‘krivom’ za koješta nešto. Imali su materijala da te optuže, i svoje istresu po tebi.
To samo zaobiđi. I ne dopusti da se pred tobom igraju predstave muža i žene. Imaš ti pametnija posla nego njih da slušaš.
I još nešto, ljudi u vrhuncu nekih rasprava izlupetaju mnoge stavri koje možda i ne misle, ali su pod emotivnim nabojem i onda padnu i teške reči. Nemoj se opterećivati sa time, TO NEMA VEZE SA TOBOM. Ti fokusiraj samo na pozitivno, i samo ‘očisti’ to sa svog ramena.
Puno te pozdravljam 🙂
fino se nasmejah, dobar tekst, dobro opisane karakteristike….. prepoznala sam par takvih u nekadasnjem mom okruzenju….sad bukvalno kad ih primetim na ulici ulazim u radnju, skrecem de nisam planirala , prelazim na drugu stranu ……sve cu uraditi samo da me ne dodirne njihova pijavicarska moc……a najsmesnije je od svega sto sam imala frizerku koja je pricala i pricala i pricala bokte nije zaklapala ni kad je fenirala odlazila sam kuci sa glavoboljom dok nisam odlucila da pronadjem drugog firzera i prestanem sebe da mucim…..mi imamo moc nad nasim zivotima i ne treba da se zbog nekih formalnosti i kulture prepustamo losim vajbovima drugih osoba…..nek zrace negde drugde 🙂
Upravo tako 🙂
Ja sam konacno pronasla nacin da se jednostavno izvucem , bez da ikom kazem da ucuti vec jednom ,jer – to sto prica sa mnom nema veze , prosto ne slusam i prebacim temu ako postoji nesto sto me zaista interesuje , sto je potrebno da saznam … ako ne , tretiram to kao sum vode u pozadiini …Jer tako i jeste. Ne pecam se vise , ne menjam ljude oko sebe…
Ne mozes uvek pobeci od takvih ljudi , baka mog muza je davitelj njegove mame , i svih okolo …. a moramo se brinuti o njoj , zanemarujuci to njeno – najpametnija sam , i to moram da vam svaki trenutak stavim do znanja.
Mislim da oni takvim ponasnjem ustvari beze od samih sebe , i to je tuzno. Kad vidis da moraju da sebi magle oci u toj kolicini , da ne vide ono sto ne smeju da pogledaju…
Super je što možeš to sve podneti, to je velika veština. Ja lično nisam uvek raspoložena, nisam uvek u tako dobroj vibraciji da me tuđa ne ometa, mislim na takvu vampirsku energiju.
Svaka čast! 🙂
Hvala ti draga Vina, meni je zaista stalo do mišljenja ljudi kao što si ti ( iako se lično nismo upoznali , ali vidim da imamo mnogo toga zajedničkog ) sorry za “grdnju” željela sam čuti tvoje mišljenje , kao što rekoh meni znači … hvala za upute i objašnjenja inače sam zahvalna dragom Bogu što te nađoh prteko ovog virtualnog svijeta … imam jedno pitanje … d neke me osobe jako nerviraju i osjetim svaki put neko treperenje u želucu pogotovo kada me krenu hvaliti, kako sam ja super , niko bolji od mene,itd … ja to jednostavno doživljavam kao veliku laž i foliranje … jednostavno mislim da su neiskreni ….. i tada mi dođe neki treptaj u mom tijelu i što više pričaju ja postajem sve nervoznija i ne mogu ih slušati niti biti blizu nih … ne znam da li je to u redu … baš kako ti reče .. osjećam žestok vampirizam , i da želim ti preporučiti jednu knjigu ” Geometrija božanske iskre” Serena Alba , možda nađeš neke interesantne stvari ……. 🙂
Jako mi se sviđa što je g. Olivera napisala , voljekla bih da učinim i ja tako da mi to bude šum vode u pozadini i potrudiću se ,m hvala Vam g. Olivera
Jako sadrzajan, ‘nacrtan’ tekst o veoma vaznom segmentu zivota- okruzenje.
Prepoznala sam svaku opisanu situaciju, vec dozivljenu.
Sve vise imam potrebu da se sklonim od negativnih ljudi a njih sve vise u svetu- u jacem ili slabijem intenzitetu. Nije mi problem da ih prepoznam i lako se ‘izvucem’. Jedino, sve vise sam sama i to mi ne smeta- ispunim dan onim sto mi prija. Kada pomislim na drage ljude iz mog zivota koji postaju zamorni ‘torokasi ili pametnjakovici’, nemam zelju da ih sretnem, cujem i pomalo mi je nelagodno, da ih ne povredim distanciranjem ali volim svoj mir.
Veliki pozdrav, Vina. 10 za temu i tekst.
Hvala Suzi 🙂