‘Kako možemo zaboraviti one drevne mitove od kad je sveta i veka; mitove o zmajevima koji se u poslednjem trenutku pretvore u prelepe princeze; možda su svi zmajevi našeg života u stvari princeze, koje čekaju da nas jednom vide hrabre i lepe. Možda je sve ono užasno u svom najdubljem postojanju nešto bespomoćno, što želi našu pomoć.’ – Reiner Marija Rilke
Neki ljudi imaju zmajeve u današnjoj politici, u ekonomiji, u svojim ličnim životima, kao i u mušterijama i klijentima za koje misle da ih je teško pridobiti. Oni ne vide da nešto bespomoćno traži pomoć.
‘I na kraju
ljubav koju uzimaš
jednaka je ljubavi
koju praviš.’
– Lenon i MekKartni
U odnosima postoji dve vrste ljudi. Ljudi u navici da stvaraju odnose, i ljudi u navici da reaguju na druge ljude. Stvaraoci i oni koji reaguju. Dobra vest je, da su reagovanje i stvaranje samo navike, i nije bitno odakle i kako je ta navika počela.
Ono što je bitno, je da se ta navika sagleda i prihvati kao navika. Jednom kada prihvatimo naviku, možemo izabrati da je ostavimo.
Kao što je psiholog Natanijel Brendon rekao: ‘Ne možete napustiti mesto na kom nikada niste ni bili.’
Sada možemo početi da oformljujemo navike koje su nam od najveće koristi u stvaranju odnosa kakve želimo da imamo – i u ličnom životu, i u poslovnom.
Kada konsultujem klijente koji imaju problema u odnosima, ubrzo postane kristalno jasno, da oni po ceo dan samo reaguju na druge ljude. Oni generizuju svoju ličnu negativnu reakciju dalje na ljude.
Nakon nekog vremena, dok ih slušam, stičem utisak kao da slušam reči kantri pesme. Znate one kantri pesme na koje mislim. ‘Toliko puta sam bio povređen, nikada više neću posegnuti za nikim’, ili ‘Moje srce je lomljeno previše puta’, ‘ja ne verujem ženama/muškarcima.’ Pesme naslova tipa: ‘Da li je ovde hladno, ili si to samo ti?’ , ili najtužniji naslov pesme koju sam do sad čuo: ‘Moja žena je otišla sa mojim najboljim drugom i on mi nedostaje.‘Kantri muzika sama po sebi je divna, a ultra depresivne pesme – one koje istinski izražavaju pesništvo samoviktimizacije – su takođe lepe na svoj način, ali njihova osnovna filozofija je veoma neefektivni način življenja ili stvaranja odnosa koje zaista želimo za sebe.
Ljudi koji žive svoje živote reagujući emocionalno na ponašanja drugih ljudi, su zaista jadni. Oni se ujutro probude i počnu da reaguju na loše vesti sa radija, na loše vesti sa TV-a; sva ta nepravda, svi ti zločini, svi ti dokazi da oni ne mogu verovati ljudima. Zatim reaguju na ostale ljude u saobraćaju, psuju, mašu, deru se, gunđaju. A zatim sve to reagovanje se nastavlja i na poslu. Gruba reč, implikacije, hladna opomena od menadžmenta i krvni pritisak raste, disanje je kratkog ritma i ubrzano, grlo se grči, neprijatni ‘lepttiri nemira’ u stomaku. Srce tuče, bolovi u slepoočnicama, sve u ime reagovanja. Dnevna navika reagovanja. Nije ni čudo što završimo tako što preziremo druge ljude – nije ni čudo što ne verujemo nikome.
Ono što nam treba je nežna promena. Ne senzacionalna promena, već mala, majušna promena. Moramo se prebaciti sa reagovanja na stvaranje.
Svo to reagovanje koje praktikujemo je samo puka navika, i kao i svaku naviku, moguće ju je izbrisati. Dobra vest je da se navike lako mogu menjati – pogotovo one u odnosima.
Jedan od prvih koraka na putu brisanja navike reagovanja na ljude, je da sebi postavimo jednostavno pitanje. To pitanje je prvi pitao Ralf Valdo Emerson pre mnogo godina: ‘Zašto bi moja sreća zavisila od misli koje se motaju po tuđoj glavi?’ Ovo pitanje, bez obzira kako odgovorili na njega, nam u bilo kom trenutku daje mentalnu perspektivu koja nam je potrebna kako bi počeli sagledavati mogućnosti za stvaranje odnosa. Čim počnemo da pitamo sebe to pitanje, mi smo na pravom putu jer za sobom ostavljamo niži život dubokih emocija. Mi se uzdižemo. Daleko višlje od ‘leptira’ u našem stomaku, iznad bola u našem srcu, iznad stegnutosti u grlu. Mi smo tamo gore. U umu. U mašti. Još višlje. Mi smo sada u svom duhu. Mi se penjemo unutrašnjim lestvicama do svog duha. Tu se stvaraju sjajni odnosi. Iz tačke duha.
Recimo da se ja bojim da pitam nekog za saradnju. Imam prijatan razgovor , sve ide glatko, vidim da me moj sagovornik simpatiše, i vidim da je trenutak pogodan da pitam za posao. Govorim sebi: ‘Da li da pitam? Da pitam za posao? Da li da prirodno kažem: ‘Mogu li imati vašu saradnju?’ ili, ‘Mogu li raditi sa vama na ovome?’, ali ja ništa ne govorim, ne izustim ni reči. Nastavljam da slušam i prijateljski ćaskam.
Zašto? Kada se osvrnem kažem sebi: ‘To je zato što sam bio uplašen. Nisam to mogao jer sam se plašio.’
Uzrok i posledica, zar ne?
Međutim, hajde da malo ispitamo to ne- mogu-jer-se-bojim verovanje. Deca ne padaju na to. Ona su često uplašena ali ipak urade to, iako ih to plaši. Jedno automatski ne poništava drugo.
Deca tek kasnije u životu nauče da izbegnu svemu onome od čega su uplašena, i to kasnije postane njihov mentalni program, ali kada su mlađi, rade svakakve stvari koje ih plaše. Popnu se na biciklove na koje se plaše da se popnu, popnu se na visoku stenu i skoče u vodu iako ih to plaši, isprobaju svakojake stvari.
Kako stare, tako sebe nagovaraju na ličnost, na identitet koji sa sobom nosi trajne, zarazne strahove. I ne samo strahove, već onesposobljujuće, onemoćujuće strahove. To je odrasla priča o životu i njegovim ograničenjima.
Čiste laži.
Jedna od najboljih stvari koje možemo reći u prodaji je sledeća: ‘Hej, ja se plašim da ovo uradim, ali ću to ipak učiniti. Ja sam zastrašen ovom osobom, ali ću ga ipak pozvati. Ovo sve me jako plaši, ali ću to ipak učiniti.’
Jer ako ja počnem to da radim – to je uzbudljivo…ovaj moj život prodaje postaje čista avantura. Tako je uzbudljivo raditi stvari kojih sam se bojao da radim!!!
Bojim se da pozovem klijenta, bojim se da pitam za posao, bojim se da se zatvorim, bojim se svega; najbolje što mogu učiniti za postizanje svojih ciljeva, za svoju prodaju, za sebe, svoju porodicu i svoje samopouzdanje, je da to ipak učinim iako osećam strah. Da razbijem lanac uzroka i posledice. Da ga razbucam iznova i iznova. Da konačno bojati se i ne učiniti to ne budu više spojeni kukom. Da ne budu više zaključani zajedničikm uzrokom.
Mnogi od mojih klijenata koji su takođe životni treneri kažu:’ Nisam se ni sećao tog dela svog detinjstva, dok nismo počeli tu vežbu sa razbijanjem lanca…’
To je divna stvar u prodaji. Daje nam prilike u toku dana da se suočimo lice u lice sa stvarima kojih se plašimo da uradimo. Ne mislim na stvari koje nas bacaju u apsolutni delirijum straha, već više stvari od kojih imamo suptilan strah (mnogo smrtonosniji za karijeru). To je onaj mali trzaj nesigurnosti, ta majušna misao koja kaže: ‘Nije mi prijatno ovo da radim‘, i koja me automatski zatvori.
Primetite da sam rekao automatski. To znači nesvesno. Zato ju je toliko teško pronaći i popraviti.
Ali na duže staze, ono što je zasta divno u profesiji prodaje, je što imam priliku da radim takve stvari. Imam priliku da podignem svoje samopouzdanje, i da poboljšam sopstvenu procenu svog nivoa hrabrosti kroz dan. Druge profesije nemaju tu priliku, svakodnevno dostupnu, u svakom satu dana.