Mi živimo u sramoti od informacija. Povezani smo sa svime. Sve je tu. Deli nas samo par tipki tastaure.
A jedina loša strana svega toga je njihova intoksikacija. Zato što se lako možemo opiti od toliko opcija. Igrice, blogovi, četovi, videi, socijalne mreže, tračerski sajtovi; nema kraja svemu tome. Ah, sva ta mesta za pregledati…
Dva sata kasnije, odvojimo se od monitora pitajući se gde su nam proleteli sati. Naravno, mnogo toga smo upili, ali je mnogo toga i izalapelo. Šta konkretno?
Zato, ratnik vremena mora držati svoj mač na gotovs, oštar i spreman.
Kako bi posekao i odstranio svo nagomilano đubre koje nam nije potrebno. Da bi nam otvorio čist prostor za kreaciju. Jer će jedino aktivna kreacija stvoriti bogatstvo i dobrobit. Ne informacija.
Iako mi razumemo vrednost samoobrazovanja, mi intuitivno znamo, da moramo kad tad obezbediti neku uslugu za druge. Mi moramo stvoriti nešto vredno sa svojim vremenom.
S’toga, sada, više nego ikad, fokus je od najveće vrednosti. Blok vremena u kome nas niko ne prekida (niti ga sami prekidamo) je portal kroz koji danas uspevamo. A ne naprasno multitaskovanje i haos.
A zarazna sedukcija informacija je ogromna. Mami nas. Možemo biti sami, u izolaciji i tišini, stvarajući nešto kreativno, moćno i novo… a onda: mali zvuci, klikovi, zvona i obaveštenja sa naših malenih naprava zovu i poput malenih šankera pitaju: ‘Da vam sipam još jedan viski?’
Tako je lako osetiti se važan, bitan i zauzet, trčkajući majušnim koračićima poput insekata po linearnom vremenu. Promiče sat po sat, razvlačeći se. Mi se razvlačimo, a zatim se povlačimo osećajući se razvučenim.
Naša jedina nada je nelinerano. To definitivno ne postoji u zastarelim alatkama time-menadžmenta. I sigurno ne postoji u rutama i listama obaveza organizacija linearnog analnog karaktera. Već radije u rastu. U boljem korišćenju sadašnjeg momenta, ovog večnog momenta.
Izvucite nešto iz svoje budućnosti, i učinite to odmah.
‘Ovo je istinska radost u životu, biti koristan za svrhu koji si sam prepoznao kao moćno biće; biti sila prirode umesto groznice, mali sebični grumen poravnanja i stresa žalbe na svet koji neće da se posveti isključivo zadovoljavanju tvoje radosti.
Moje je mišljenje da celi moj život pripada čitavoj zajednici, i dokle god sam živ, moja je privilegija da za zajednicu radim sve što mogu.
Želim da me u potpunosti temeljno iskoriste kad umrem, jer što žešće radim, to duže živim. Radujem se životu, zbog života samog. Za mene život nije ‘kratka sveća’. Već jedna vrsta prekrasne baklje koje sam se dokopao na momenat, i koju želim da učinim da gori najsvetlije što može pre nego što je predam budućim generacijama.’ – Džordž Bernard Šo
