Šesnaestogodišnjem Džejdinu Goldensteinu, majka je umrla u naručiju 27.aprila. Sledećeg dana imao je zakazanu utakmicu bejzbola za svoj tim srednje škole u Hol-jokiju, u državi Kolorado. Predviđeno je da bude dupla utakmica u istom danu, i on je ipak odlučio da je odigra.
Njegov trener ga je zamalo prisilio da odustane, zabrinut zbog njegovog emocionalnog stanja, ali Džejdin je želeo da igra.
U prvoj utakmici nije ostvario nikakav pogodak. U drugoj, četiri zaredom.
Kada sam pročitao priču o ovom događaju, na um mi je pao Dr.Martin Selidžmen i njegov rad sa vojnicima koji dolaze kući posle rata. On im pomaže da pristupe veoma realnom fenomenu koji on naziva ‘Postraumatski Rast’. Reakcija na stres koja je pozitivna i moćna.
General David Petreus je bio toliko impresioniran Selidžmenovim radom da je rekao: ‘To jeste velika ideja doktore Selidžmen… stvaranje još većeg postraumatskog rasta, radije nego puko fokusiranje na posttraumtski stresni poremećaj; kao i pristup našim vojnicima kroz trening njihove sopstvene snage, radije nego ‘ceđenje’ njihove slabosti napolje iz njih.’
Dr.Selidžmen je najviše poznat po njegovoj knjizi koja se zove Naučeni Optimizam. Njegova nova knjiga Cvetanje je po mom mišljnju još uzbudljivija od predhodne, jer je sada imao godine i godine rada u svom polju i vremena za rast i istraživanje.
‘Ako je sve ono što vojnik zna posttraumatski stresni poremećaj, a ne spremnost za prihvatanje i rast, stvara se samoispunjavajuća spirala ka dnu’, – kaže Selidžman.
Postoji promena uma koja se desi kada se prebacite iz stresa i boli u spremnost za prihvatanje trenutnog stanja i rast. To je potpuno drugi način reakcije. Selidžmenov rad dokazuje da su voljnost za prihvatanje trenutnog stanja i rast mnogo više vaša prirodna, autentična reakcija na traumu, ali problem je u tome što nikada ranije niste čuli da uopšte možete reagovati na takav jedan način. Sve što smo ikad čuli je poremećaj, bol, stres. Tragedija se dobro prodaje, i privlači mnogo više pažnje nego hrabrost i snaga, te s’toga stvara lažnu percepciju da su depresija i totalni kolaps ličnosti ‘normalna’ stvar. Jednom kada to vidimo kao ‘normalnu’ stvar, teško nam je da odolimo a da ne krenemo u tom pravcu. Ka spirali koja nas vuče na dno. Sav bes koji postoji.
Ali pogledajte šta je mali Goldenstein postigao.
