Loreta LaRoš - Da li Zaista Slušate?

Upoznajem sve više i više individua koje obožavaju da pričaju o sebi. Oni kao da su u zabezeku koliko je predivno to što pričaju, i ne ostavljaju ni malo, ili veoma malo mesta za moj odgovor.

Jedan od mojih poznanika jedva da uspeva i da udahne. Uvek sam se pitala da li sa sobom nosi malenu bocu kiseonika, ako mu usput  ponestane. On ima zapanjujuću potrebu da me obavesti o svakom minutu njegovog dana, počevši od doručka. Sadržaj je obično veoma naporan u oblasti koja se tiče njegovog poslovnog života. Pošto je on muzičar, on želi da ja znam sa kim svira, kakvi su ga ljudi unajmili da svira za njih, koliko će to dugo trajati, i kolikom mnogo opreme ima da postavi za tu svirku. Pokušavala sam da ga prekinem sa najkraćom frazom mogućom, tipa: ‘To je divno.’, ali uzalud. Slobodno sam mogla – i jesam – ostaviti telefon na nekoliko minuta, dok nešto ne uradim po kući, i vratiti se, uzeti slušalicu, i shvatiti da on nije ni primetio da me nije bilo tu!

Druga osoba koju poznajem misli da je veoma neophodno da me obaveštava o svakoj mogućoj aktivnosti u koju su uključena njena deca – šta su nosila u školu, i kakve TV emisije su gledala. U toku jednog od naših razgovora, detaljno i veoma slikovito mi je objasnila zubnu operaciju vađenja zubnog korena njenog deteta. Bukvalno me je obasula tolikim brojem informacija, da je mogla to i sama da izvede, bez da vodi dete kod zubara! U jednom trenutku sam ustala i predložila joj da bi možda mogla ići u školu za zubara. Nije se čak ni nasmejala, niti shvatila moju opasku. Zapravo, ona se složila samnom i nastavila da brblja još dobrih 15 minuta, o tome kako je išla u supermarket i kupila povrće koje misli da je dobro za njen mozak. U dubini sebe sam istinski želela da joj odgovorim da bi možda bilo bolje da je kupila debeli selotejp i prelepila ga preko usta, kao i pakovanje cementa, da popuni rupu u svojoj glavi, ali sam se uzdržala.

Da, da, znam. Mogla sam da se izvučem sa nekim glupim izgovorom i završim telefonski razgovor sa njom, ali sam se potajno nadala da ću možda do kraja i dobiti neku priliku da i ja kažem nešto. Ili to, ili sam potpuna naivčina što pristajem da budem verbalni talac. Zaista verujem da je razlog zbog kojeg mnogi ljudi rade ovo taj, što su žedni ljudskog dijaloga. Nalazimo se u društvu u kojem je više na ceni biti stalno nešto zauzet, nego imati jedan duboki, značajni razgovor. Zaboravili smo kako da slušamo i kako da zainteresujemo onog koji nas sluša.

Razvedrite se ove nedelje:

Sledeći put kada budete razgovarali sa nekim, možda ćete poželeti da periodično kažete ‘Šta ti misliš?’ Ako vam ne odgovaraju, onda verovatno usisavaju tepih ili peru toalet šolju.