Postoje situacije u kojima ne prepoznajemo sebe, a zašto se to dešava?
Sigurna sam da smo svi bili u takvoj situaciji, u kojoj smo želeli da reagujemo, da kažemo svoje mišljsnje, svoje neslaganje, ali smo zbunjeno ćutali; uznemireni, ustreptali, puni nerazumljivih emocija i neizgovorenih reči.
Ono što je najteže kreće posle svega, kada ostanemo sami sa sobom.
Šta se dešava?
Cela situacija se ponavlja u našoj glavi i sve ono što nismo pokazali i rekli, odvija se tako da preispitujemo svaku reč, svaki trenutak. Šta je ko rekao, kako, a šta mi nismo rekli a želeli smo, i tada izgovaramo sve te reči sa emocijama.
Postoje situacije u kojima nam pomogne razgovor koji vodimo sami sa sobom. Pojasni nam naše strahove i ograničenja, i tako se oslobodimo nelagode i osećaja krivice i nemoći.
Međutim, nekada je ta uzavrela reakcija, koja se ne stišava u nama do te mere duboka da ne možemo mirno da spavamo, tako da na kraju shvatamo da moramo da se suočimo sa osobom, ispred koje smo zbunjeno ćutali i reći joj sve ono što nismo rekli. Da li će to biti konkretno ili će mo zamisliti osobu ispred sebe, na nama je da odlučimo.
Osnovni razlog koji nas dovodi do toga, da se neispoljavamo i da ne reagujemo je osećaj i uverenje, da nismo dovoljno dobri, da nas ljudi neće prihvatiti, razumeti i voleti ako smo različiti. Potreba da budemo prihvaćeni je velika, a strah od odbacivanja i neprihvatanja je isto velik.
Nesigurnost u sebe je osnovni razlog.
Nemojte biti strogi prema sebi. Budite strpljivi i puni ljubavi. Nemojte se kriviti što niste mogli izgovoriti reči i pokazati se u nekoj situaciji, jer ove situacije su dragocene. One pokazuju šta treba da menjamo u sebi, i vode nas u oslobođenje.
Imamo svako pravo imati svoj stav i svoje razmišljanje i slobodno ga ispoljiti.
Ispoljiti sebe, samo je po sebi radost, zato smo uvek nesrećni kada zaćutimo, a srećni kada se pokažemo.
