Upornost, doslednost I konstantnost stvaraju novac.
Mislim da je važno da prihvatimo sav novac koji nam dolazi u susret. To znači, da možda vidite dinar na trotoaru i prođete ga. Morate biti istrajni u svojim afirmacijama i pokupiti svaki dinar na koji naiđete-čak i onaj grozni, prljavi i ulepljen sa žvakom na betonu i blatu. Razlog svemu ovome je taj, što kolektivna svest, ili Univerzalni Zakon, kako ga ja volim zvati, nije svestan vrednosti. Ako vi afirmišete: ‘Ja sam puna izobilja;novac mi lako dolazi’, i onda vidite dinar na ulici koji vas mrzi da pokupite, poruka koju dajete svojim postupkom nije u harmoniji sa vašim afirmacijama; i time oduzimate moć svojoj svesti izobilja.
E sada, kupljenje dinara sa trotoara, pogotovo kada ste sa svojim prijateljima, može biti pomalo sramotno, jer oni ne rade te stvari tako. Oni su previše bitni da bi prihvatili nešto za ništa. Ali sama ta činjenica da je taj akt skupljanja tako sramotan, je odličan trening, jer morate da pratite ideju i delate za sebe, a ne u harmoniji sa onim što drugi misle.
Nekoliko godina ranije, zabavljao sam grupu veoma važnih biznismena iz Amerike. Odlučio sam da ih povedem na veče u Rojal Opera Haus, Kovent Garden. Mislio sam da će to biti lep, šmekerski način da ima pokažem krem de la krem zabave i kulture. Tih dana, nisam imao dozvolu da vozim, jer sam imao suviše krvi u svom alkoholnom toku, te sam unajmio Rolsa i šofera da se postara za transport mojih gostiju.
Dogovorio sam se sa vozačem koga sam nazvao Vik, da čeka tačno ispred Opera Haus-a kako bih odmah po završetku predstave mogao svoje goste povesti na fensi večeru.
I tako, dok smo izlazili iz zgrade, prelazili smo put do kola. Sa moje leve strane ugledao sam jedan peni. Te noći je padala kiša pa se peni sijao, reflektujući senke i ulična svetla. Odugovlačio sam razmišljajući šta će ostali pomisliti, dok sam blenuo u njihova stopala prema peniju. A onda sam odlučio da je afirmacija afirmacija, i posegnuo sam za penijem.
Ono što je trebalo da bude ‘kupljenje penija sa stilom’ pretvorilo se u fijasko. Slučajno sam šutnuo peni sa vrhom cipele, i on je počeo svoje dugo kotrljanje preko pločnika, udarajući naokolo u skupe cipele ljudi na ulici. U tom momentu trebao sam ga ostaviti na miru. Međutim, odlučan u tom momentu, nisam bio spreman da se predam. Nagnuo sam se nad penijem koji se kotrljao kako bih ga uhvatio, ali sam promašio i završio na sve četiri po mokrom betonu.
Te noći odabrao sam da nosim belo satensko odelo, sam Bog zna zašto. Do trenutka kada sam konačno imao peni u svojoj ruci, moje belo odelo pokupilo je uglavnom svo blato i vlagu sa trotoara. U međuvremenu, Vik se pobrinuo za moje goste i smestio ih udobno u kola, dok su u čuđenju posmatrali moju zanimljivu pantomimu sa penijem.
Zaista sam bio posramljen. A kada sam stigao do auta, osećao sam da im dugujem objašnjenje. Te sam im objasnio kako je slučaj sa penijem, stari britanski običaj, koji donosi ogromne količine bogatstva onome ko ga uzme. Bili su fascinirani činjenicom da su naučili nešto od britanske kulture, a jedan od njih je čak počeo i da hvata beleške.
Sve je bilo u redu, dok me jedan od njih nije počeo propititvati kada se i na koji način pojavio taj fenomen ‘skupljanja penija iz blata’ u britanskoj kulturi i folkloru. U tom trenutku zaista sam preterao svaku granicu. Rekao sam da to potiče još iz vremena Elizabete. Kako bih sve to učinio još uverljivijim, stvorio sam čitav jedan scenario sa Elizabetom, Lordom Dadlijem, čak i Volterom, misleći da moji gosti možda nisu čuli za Dadlija. Nije prošlo dugo vremena, dok trojica od njih nisu puzali po podu Hampton Korta, u potrazi za ‘Kraljevskim Penijem’.
Svi su bili impresionirani sa mojim znanjem ‘tamnog’ dela engleske istorije, svi osim mene. Osećao sam kao da sam stvorio istorijski momenat na neki način vraćajući pojam ‘peni u blatu’ natrag na njegovo zaslužno mesto među slavom Engleza.
Beleške i događaji su beleženi, razgovori su utihnuli. Dok je Rols elegantno klizeo u noći, vodeći nas na našu večeru, razmišljao sam o događajima koji su se desili. Moram da priznam, da sam se tajno u sebi osećao ponosnim, i te kako! S’vremena na vreme otvorio bih svoju šaku i bacio pogled na moju sjajnu, blatnjavu nagradu, dok sam se zabavljao u pomisli da nema granica izobilju kada ste posvećeni i idete u njegovom pravcu.
