Stiv Čendler - Trud je Dobra Sreća

Masatake Morita je bio pametan, veoma tananog zdravlja,osetljiv na gastritis i insomniju. Studirao je psihijatriju na univerzitetu, i navikao je da prima regularni dohodak od svog oca, za životne potrebe, lekove i knjige. U jednom momentu, redovni dohodak je prestao da stiže. Njegov otac naišao je na period finansijskih poteškoća i bio je prisiljen da ukine studentski džeparac za svog sina. Morite je bio ekstremno uznemiren, i osećao se kao da ga je njegova rođena porodica izdala.

Rešio je da se osveti ocu. Da bi prikazao svoje ‘jadno stanje‘, on je prestao da pije sve lekove (pošto ionako više nije mogao da ih priušti), i počeo da se umara do tačke iscrpljenosti. Počeo je da ‘studira do smrti‘. To će zasigurno naučiti pameti njegove roditelje, zbog načina na koji su ga napustili.

Međutim, umesto da umre, mladi Morita je trijumfovao. Čak šta više, svi njegovi fizički simptomi bolesti nestajali su jedan po jedan, dok se on u potpunosti predavao učenju po čitav dan. Ne samo da je ozdravio, već su njegovi napori proizveli spektakularne akademske ocene! Njegov sopstveni trud, nenamerno je olakšao njegove patnje, i otkrića koje će on nazvati ‘lekovita energija rada‘. On je postavio temelje za Moritino razumevanje veze između truda i mentalnog zdravlja, i osnovu njegove psihoterapije.

Kada je moja knjiga ‘17 laži‘ ponovo izdata u papirnom izdanju, ja sam ponovo napisao poslednje poglavlje jer sam želeo da se sećam svoje bake, Deni Li Čendler, i njenog uticaja koji je imala na moj život, kao i njene omiljene pesme ‘Zaposlene ruke su srećne ruke‘.

Knjigu sam napisao posle prvih nekoliko godina mog podučavanja ljudi i pomaganja da otkriju laži koje su govorili sebi o tome kako su bili nemoćni u čeljustima životnih situacija i drugih ljudi. Našao sam ukupno 17 laži koje su neizmenično, konstantno isplivavale na površinu…ali lepota svega toga bila je u samoj zabavi otkrivanja tih laži, a moji klijenti i ja, bismo se smejali grohotim smehom, dok smo shvatali da su i najstrašnije životne situacije apsolutno neistinite, potpune laži, koje čak i ne postoje.

Tako da ću sada ponovo reći, kao i na kraju svog papirnog izdanja knjige, jer zaista…šta je ono što bi ljudi sa ove planete voleli da znaju više nego išta: kako da zaustave svu tu obmanu.

Kako da zaustavimo svo to laganje? Sve te priče o tome kako smo bespomoćni i zbunjeni? Kako da živimo u istini i uživamo u lepoti činjenice da smo živi? Odgovor je jednostavniji nego što se čini. Nije vam potrebna transplatacija mozga, niti promena DNK. Možda vam čak ni ne treba pet godina terapije.

Trag na osnovu koga možemo naslutiti odgovor nalazi se untar same svrhe laži. Dok posmatramo te laži, možemo uočiti da su sve (bukvalno svaka od njih) osmišljene kako bi nas zadržale podalje od akcije. One su sve naše ‘trenutno sam na bolovanju‘-karte, na velikoj kartaškoj tabli života. Pored njih nam je lako da budemo žrtve sopstvenih osećanja (posebno negativnih). Laži nas ‘pokrivaju‘ dok pratimo ta osećanja (iako praćenje negativnog osećanja obično vodi do još većeg negativnog osećanja).

Te s’toga, ako svaka od ovih laži vodi u pasivnost, onda istina mora biti u aktivnosti. Vrlo je jednostavno, kao izreka koju mi je baka stalno ponavljala, kadagod bi joj pomogao u poslu: ‘Zaposlene ruke su srećne ruke.’

Naša tela i umovi su stvoreni i dizajnirani za pokret. Oni nisu dizajnirani za agoniju i depresivnu paralizu. Pa ipak, naša sadašnja kultura i društvo, nas  konstantno teraju sve dalje i dalje, u mekane, zaglupljujuće ruke komfora. Tamne i lepljive slanine pasivnosti, i očas’ posla svet postaje pun obesti u svom samotetošenju. Ako dovoljno dugo slušamo laži, nećemo se pomeriti nigde, ni makac. Postaćemo sjajne gomile masnog gela, koje se mlohavo klimataju levo-desno, u reakciji na svoju elektronsku spravicu poslednje mode, premeštanje jastučića na kauču, ili eksplozija otvarača našeg mega-pakovanja gaziranog pića, kojima se polivamo kako bi sprali sa svog grla još jedan slatkiš i ljutu, veštačku hranu. Mi ćemo blještati. I ostariti tužni. I pričaćemo sebi još novih laži.

Vaš sopstveni put slobode iz ovog začaranog kruga, ukazaće vam se jednom, kad bazirate svoj život na konstruktivnoj akciji. Šta je potrebno učiniti? To je pravo pitanje. A ne: ‘Kako se ja osećam u vezi toga da to uradim?’ Svaki put kada sebe pitate: Kako se ja osećam u vezi toga da to uradim?, Ili Da li je meni udobno dok to radim?, ili Da li imam dovoljno samopouzdanja da uradim to?, Ili Kako da se oslobodim straha od rada na ovome?, vi pljačkate sopstvenu dušu od njenog najvećeg dara, ljudskog duha. Vi stavljate emociju iznad pokreta. Fatalno pogrešno rasuđivanje. Emocija je načinjena kako bi je nosili nisko sa sobom, a pokret visoko. Ptica se mora pomerati pre nego što poleti. Pa tako i mi. Pokupite svoja slomljena krila i naučite ponovo.

Pokojni američki filozof, Vilijam Džejms je rekao: ‘ Trud je mera jednog čoveka’ , a japanski psiholog Šoma Morita je rekao: ‘Trud je vaša dobra sreća.’

Danas, mnogo ljudi nije izašlo napolje da trči. Zašto? Zato što im se nije išlo. Nisu se osećali kao da im se ide. Međutim, čak i oni najposvećeniji džogeri, oni koje ste jutros videli na keju, kroz prozor autobusa ili kola, dok ste išli na posao, čak se ni njima jutros nije išlo. Nisu se osećali da im se ide. Sve dok nisu počeli da trče. Sve dok nije prošlo 15 min. od početka treninga. U našem društvu, mi imamo sve naopako. Svi mi sedimo naokolo, pasivno čekajući, sve dok nam ne dođe osećaj, da nam se baš sad radi ono što znamo da treba da se obavi. U tom trenutku, mi smo uzdigli naša osećanja na najvišlji mogući nivo. Postavili smo ih iznad svega ostalog, i radeći to, mi smo paralizovali sopstveni život. Zamrznuli smo savršeno dobre živote, koji su mogli biti konstruktivni, i puni radosnih ostvarenja.

Kada bismo naučili da poštujemo pokret više od pasivnosti, imali bi odgovor.

Istina je sledeća: mi smo moćni. Ali istinu naše moći možemo spoznati jedino ako je koristimo. Nemo

žemo je znati samo u konceptu, jer nam od toga nema nikakve koristi. Ne možemo znati ništa, tako što ćemo samo sedeti i razmišljati kako se trenutno osećamo u vezi nekog obavljanja posla. (Znali smo da smo moćni kada smo bili deca, jer smo po čitav dan trčali, skakali, crtali, smejali se, pevali i tutnjali kroz prostor. Naši mladi umovi kretali su se ka: kreiranju, stvaranju, novim izumima, improvizovanju, i izmišljanju novih stvari po celi dan).

Kao odrasli, nagovorili smo sebe da poverujemo u teoriju zamrznutih života. Laži koje govorimo sebi, pravdaju stepen duboke zamrznutosti u kojoj se nalazimo, u svom paralizovanom postojanju. Laži pravdaju i objašnjavaju zašto smo uvek tako zaglavljeni.

Zaposlene ruke. To je odgovor, uvek je i bio. Svoju ćete istinu pronaći, ne tako što ćete verovati, već tako što ćete iskusiti ovu izreku. Zaposlene ruke su zaista srećne ruke.