Da li vas oči varaju?
Naučite da gledate bez osude.
Stojeći sa našom grupom, na otvorenom trgu istorijskog dela grada Katmandu, već sam navikao na sve uobičajene aspekte koji prate obilazak sa grupom turista. U cilju prilagođavanja našeg tela na veliku visinu Tibeta, zakazali smo dvodnevni dan odmora, u Nepalu, koji je smešten na 1.200 metara nadmorske visine. Da bismo se dobro pripremili za Tibetansku visoravan, ovo bi nam dalo vremena da se stopimo sa tradicijama koje okružuju najstarije Hindu hramove. Verovatno ne bi ni primetio da mi neko vuče moje pamučne pantalone za planinarenje, ali pošto je dodir bio veoma nameran, instinktivno sam pogledao dole, ka izvoru distrakcije.
Nisam bio pripremljen za ono što sam video. Moje oči su se susrele sa intenzivnim pogledom čoveka, čije je bradato lice bilo jedva u visini mojih kolena. U istom mahu izgledao je bezvremeno i drevno, dok je topli vetar rasipao njegove dugačke umršene pramenove kose, koji su se stapali sa njegovom srebrnom bradom. Beli pepeo koji tradicionalno pokriva telo Hindu svetog čoveka skupio se u pečate po njegovoj koži, usled velike vlažnosti vazduha. Ispod, nalazilo se crno, osakaćeno, deformisano telo, koga je izloženost suncu ekstremnih visina učinila još tamnijim.
Trebao mi je sekund da shvatim ono što moje oči vide. Dok sam pogledaom pretraživao deo ispod čovekovog struka, mesto na kom bi trebalo da se nalaze njegove noge, sve što sam uspeo da razaznam bila je lanena tkanina presavijena u obrisima patrljka.
Na mestu gde su mu trebale biti noge, nalazilo se kratko parče daske, sa rolerima prikačenim ispod. Izbledeo od godina korišćena, improvizovani skejt je očigledno bio njegovo jedino sredstvo kretanja.
Iznenađen, ustuknuo sam korak nazad. Čovek je, ne skidajući pogled sa mene, lagano, stavio oba svoja dlana na zemlju, postigao svoju ravnotežu na skejtu i vešto se odgurnuo u mom pravcu. Pogledao sam na trenutak okolo, ne bi li ugledao još nekog ko vidi ovo što mi se dešava. Međutim, svi oko mene, delovali su potpuno nesvesni onoga što se dešavalo ispod njihovih stopa!
Prizori strašnog siromaštva, postali su uobičajena pojava tokom našeg puta, i moja automatska predpostavka je bila da je čovek ‘prosjak ‘ koji traži koju paru. Akt prošenja, veoma je prihvatljiv u mnogim religijskim tradicijama, za ljude koji su se oslobodili prava na bilo kakav dom, profesiju, i porodicu, da bi se u potpunosti posvetili molitvi. Dok sam posegnuo za svojim džepom, ne bi li mu udelio neki sitniš, čovek je rukom pokazao na krov drevnog hrama preko puta Trga.
Prateći njegov gest, ugledao sam predivnu drvenu fasadu drevnog Hindu hrama. Bila je delimično skrivena od strane drugih zgrada, i bila je gusto prekrivena intrigantnim figurinama hiljada i hiljada Bogova i Boginja Hindu tradicije. Da mi ga ‘čovek od pepela’ nije pokazao, potpuno bih promašio da vidim taj predivni prizor. I kako sam kasnije saznao, taj hram je posedovao važan ključ u shvatanju i razumevanju Hindu verovanja.
Kada sam mu predao novčanice, čovek je odmahnuo rukom kao da tera muve, gestikulirajući mi da sklonim novac – on nije bio zainteresovan za to! Sklonio sam ih brzo, taman u momentu da pogledom uhvatim našeg prevodioca koji je poveo grupu u drugom pravcu. Kada sam se osvrnuo natrag, pepeljasti čovek na skejtu je nestao. Pregledajući gužvu ljudi ispred, uhvatio sam ga na momenat dok je odlazio, prelazeći preko usijanog pločnika, nestajući u masi ljudi. Nikada ga više nisam video.
Podelio sam sa vama ovu priču da bih ukazao na poentu. Zato što mi je čovek delovao toliko drugačije od uobičajenog, ja sam imao predrasudu o tome ko je, i šta radi. Iz njegovog istrošenog i grubog tela, upravo je lepota duha isplivala tog dana. Radije nego da traži novac, čovek je jednostavno želeo da podeli nešto samnom. Pokazao mi je deo njegovog sveta, koji u suprotnom nikad ne bih video, i čineći to, naučio me je lekciju o mojim predrasudama. Takođe mi je demonstrirao i to, da lepota može doći na videlo samo onda kada joj to i dopustimo.
tacno tako. 🙂