Stiv Čendler - Vlasnici Duha

Nedavno sam gledao emisiju na televiziji koja se završila rečima Majkla Džoradana (Michael Jordan): “Život je sport, ispij ga!” Podsetio me je na jednu nalepnicu koju sam viđao tokom godina, koja kaže: ŽIVOT JE KUČKA I ONDA UMREŠ. Počeo sam da koristim tu nalepnicu na svojim seminarima, kao alatku podučavanja. To je jedna od najefektivnijih alatki koje sam ikada koristio, zato što veoma brzo napravi poentu onoga o čemu pričam. Nedavno sam vodio seminar za jednu veću visoko-tehnološku kompaniju. Bilo je otprilike oko sto ljudi u publici i kada sam ispisao reči sa nalepnice ŽIVOT JE KUČKA I ONDA UMREŠ – na tabli, jedan od učesnika je doviknuo:

“Hej, meni to piše na šolji za kafu!”

– “Ti piješ kafu iz te filozofije svaki dan?” – rekao sam u zaprepašćenju.

– “Nego šta!” – odgovorio je.

– “Pa dobro, sada ćemo je proučavati. ” – rekao sam, “a kada završimo, poželećeš da tu šolju daš nekome na koga želiš da baciš kletvu!”

Nalepnica ŽIVOT JE KUČKA I ONDA UMREŠ je savršeni primer ukorenjenog sistema verovanja žrtve. Takodje sadrži i ključ zašto viktimizirano, pesimistično razmišljanje uvek vodi do stagnacije i niskog stepena ostvarenja u životu, i zašto su žrtve žrtve svog sopstvenog poražavajućeg razmišljanja.

Čisto radi zabave, hajde da kažemo da je prvi deo nalepnice istinit, hajde recimo, da se složimo sa tim da je život kučka. I sa svim varijacijama istog:  život je težak, život nije fer, život je borba… Ali, kako se onda možemo žaliti na drugi deo u rečenici: I ONDA UMREŠ? Ako je život toliko loš, šta fali umiranju? To je protivrečnost. To je dvostruki standard. To je isto kao kada bismo rekli: “Mrzim što sam ovde, i što je još gore, moraću da odem odavde! “, Ili: “Mrzim ovaj posao i što je gore možda me i otpuste!” Zapanjujuće, ali mnogi ljudi razmišljaju upravo tako. O svojim životima, poslovima, brakovima, o svemu. Kao što je jednom jedan pevač pevao: “Umoran sam od života a bojim se da umrem…” Ali nam mozak ne dopušta da razmišljamo na oba načina.

Ljudski mozak je magični biokompjuter. On nam šalje energiju kada mu mi pošaljemo nešto jasno i logički inspirativno, ali usporava kada ga hranimo nečim što je kontradiktorno. “Heeeej!!!” – viče hor ćelija u telu. Mozak i telo odlaze u štrajk. Mozak želi harmoničnu logiku. On uvek traga za celovitošću i jedinstvom. Nelogično je da i život i smrt budu loši u isto vreme. Kada bi život zaista bio loš, onda bi na nalepnici trebalo da odštampaju ŽIVOT JE KUČKA, ALI ZATO, ONDA UMREŠ!!! Možda da dodaju broj telefona pogrebne službe, sa veselim smajlijem na kraju.

Da bi naučili da budemo vlasnici ljudskog duha, pomaže da znamo kako vlasnik izgleda i kako se oseća. Pomaže da imamo sliku o tome. Sećam se pre jedno dve godine, kada sam svojim dvema ćerakama pokazao jednu takvu sliku.

Mardži i Stefani su vežbale za školski zadatak takmičenja u pevanju. Mardži je bila u šestom razredu i pevala je solo sa horskom pratnjom, pesmu iz filma BEAUTY AND THE BEAST (lepotica i zver). Stefani je vežbala za juniorsko takmičenje talenata i pevala je pesmu Maraje Keri (Mariah Carey) ‘Hero’. Obe devojčice su me zamolile da poslušam njihove probe, što sam i uradio. Rekao sam im da muzički zvuče dovoljno dobro, obe su imale dobre glasove, nisu falširale, ali nešto im je ipak nedostajalo. Nisu imale duha u sebi. Rekao sam im da je u redu ako se malo opuste i unesu u pesmu. Preporučio sam im da počnu da se prevežbavaju. Da vežbaju toliko puta, da na kraju steknu vlasništvo nad pesmom. Da dobiju taj osećaj da je pesma apsolutno njihova.

Mardži je zakucala parče papira na zid svoje sobe i povukla je crticu svaki put kada bi otpevala pesmu. Pevala ju je iznova i iznova. Stefani je takodje vežbala sve više i više, ali je njena pesma zvučala slabašno i stegnuto, previše zakočeno. Ali obe su gurale dalje. Konačno Mardžin koncert je došao i ona je bila odlična. Odudarala je iz gomile jer je svoju pesmu pevala sa vatrom i silinom, dok su drugi dečaci i devojčice bili poput malih, opreznih robota. Posledice prevežbavanja dale su Mardži privilegiju vlasnika.

Sledeća stanica bilo je Stefanino takmičenje talenata, ali njena pesma je i dalje zvučala isto. Vežbanje joj nije pomagalo. Tako da sam dobio ideju. Otišao sam i videoteku i iznajmio dokumentarni film o životu Dženis Džoplin (Janis Joplin). Na tom filmu bio je snimak sa koncerta na kojem sam i ja imao privilegiju da budem lično. To je njen performans sa pop festivala sa njenim bendom. U vreme kada je bio taj koncert, ja sam služio vojsku u tom gradu. Bio sam tamo u publici, sedeo sam sam u četvrtom redu kada je Dženis napravila prekretnicu u svetu muzike sa njenim performansom pesme “Ball in chains”. Taj momenat je takodje bio zabeležen i u filmu MONTEREJ POP (Monterey Pop), gde je Mama Kes Eliot prikazana u istoj publici sa razjapljenim ustima, gledajući zapanjujući performans Dženis Džoplin. Dženis Džoplin je tog dana bila potpuna vatra. Nikada nisam video ništa slično tome. Nijedna od današnjih nadrndanih i pobunjeničkih rokerki nemaju takav duh, jer Dženis nije bila ljuta, bila je potpuna vatra.

Pustio sam video snimak Stefani i Mardži da pogledaju i premotao sam do tog performansa. Gledali smo zajedno, i po običaju mene je prošla jeza i oči su mi zasuzile dok sam gledao. Obuzeo me je isti onaj osećaj koji me uvek obuzme, dok gledam ljudski duh koji se uzdiže. Imao sam taj osećaj kada sam gledao ranog Elvisa, Majkla Džordana dok je sa gripom odigrao čitavu utakmicu, Pavarotija, dok eksplodirajući od radosti peva ” O sole Mio! “, Marlon Brandona u Jednookom Džeku…Kada ste u prisustvu ljudskog duha, znate taj osećaj. Vlasnici ljudskog duha su prelepi gubitnici. Oni rizikuju sve. Oni jesu gubitnici zato što su izgubili sav strah od sramote, izubili su svu brigu o tome šta će drugi ljudi reći.

Stefanine oči su se malo izbečile dok je gledala Dženis. Strast i moć u jednoj tako maloj ženi. Nešto pred čime bi jedino leš ostao ravnodušan. Kada se performans završio, Mama Kes (Mama Cass)je prikazana kako promrmljava reči ” Wow!…” Kao što je i Stefani izgovorila ” Wow!… ”

Dok sam ostavljao kasetu natrag na policu rekao sam Stefani: ” Postoje trenutci u životu kada zaista imaš priliku da kreneš punom snagom. Ti si odlična pevačica i znam da ćeš svoju pesmu otpevati fenomenalno na takmičenju, ali ti si ta koja mora odlučiti do koje mere ćeš se prepustiti dok pevaš. Ti nikada nisi ono što misliš da jesi. Ti možeš da budeš bilo ko, ko poželiš da budeš. Dok budeš pevala seti se Dženis Džoplin. ”

Noć uoči takmičenja je protekla zabavno, i ja sam već i zaboravio na moje malo predavanje o Dženis Džoplin koje sam dao Stefani. Ja sam bio tamo da uživam u divnoj priredbi i da je gledam kako peva. Posle nekoliko tačaka u kojima su učesnici pokazali različite talente, bio je red na Stefani. Imala je disk sa matricom i bek vokalima pesme HERO, zakoračila je na scenu u crnoj haljini dok su je prijatelji i drugari iz razreda bodrili i aplaudirali joj iz publike. U početku njen glas je bio pomalo slabaša i pun treme, mada tačan u tonalitetu. Pevala je, povremeno gledajući u publiku i osmehivajući se svesno. Kako se pesma razvijala video sam da je nešto počelo da se menja u Stefani. Zagazila je svojom visokom štiklom napred, više se nije smejala. Njen glas je postajao sve glasniji, i moglo se reći da publika nije više postojala za nju, samo pesma. Oči su mi zasuzile, srce mi je jače udaralo, grlo mi se steglo, sećam se da sam pomislio: ” To je to! Prepustila se! ” Stefani je pevala svoju pesmu u potpunosti posedujući je. Prožimajući je kroz svoj duh i publiku na način kako je ja nikad nisam video. Deca u publici su podigla ruke u vazduh i počela da vrište, ali ih je Stefanin glas nadjačao sve, izdigao se od svih, živeći samo za sebe. Pesma se završila sa najvećim aplauzom te večeri. Čak su i odrasli bili na nogama do kraja pesme, znajući da su upravo videli momenat koji ni sami nisu dugo doživeli, momenat uzvišenja ljudskog duha. Okrenuo sam se prema svojim prijateljima i porodici: ” wow! ” -rekao sam. Bio sam inspirisan, pokazao sam Stefani Dženis Džoplin, a Stefani je meni pokazala Stefani.

Trik je u tome da to preneseš dalje. Većina ljudi ode u grobove sa svojom muzikom koja još uvek svira u njima. To je zato što oni nikada nisu ni čuli tu muziku, oni jednostavno ni ne znaju, da ona postoji.

Nisu tu bile nikakve specijalne okolnosti koje su nagnale Stefani da pronadje svoj duh. Cela poenta gledanja Dženisinog performansa je bila u tome, da joj pokažem da se ljudski duh može stvoriti. Uvek možeš ući u korak sa svojim duhom kada god to poželiš. On je uvek u tebi. Stefani nije imala ništa što ti nemaš, Dženis Džoplin nije imala ništa što Stefani nije imala. Sledeći put kada budeš videla nečiji duh, nemoj mu se samo diviti, pomisli kako bi napravila sopstvenu verziju, nemoj zavideti, udvostruči ga. Stefani je videla sebe u Dženis, ti ćeš videti sebe u Stefani, a jednog dana ću ja videti sebe u tebi. Trik je u tome da preneseš dalje.

Duh je tihi plamen u svima nama, koji samo čeka pumpu koja će doneti kiseonik. Spoljašnje okolnosti ne aktiviraju pumpu, mi to radimo. Mi ga možemo napumpati kada god to poželimo. Zato duboko disanje poboljšava sve okolnosti u kojima se nalazimo. Rastvara strah, fokusira um, opušta telo, proširuje razmišljanje, hrani duh. Reč INSPIRED(inspirisan) bukvalno znači udahnuti. Ali ako to nikad ne radimo duh će se ugušiti unutar svršene, umrtvljene ličnosti. Duh ne može da diše unutar zapečaćene čaure onoga što jesmo i što ćemo uvek biti.

To je upravo ono o čemu Natanijel Brendon upozorava roditelje da paze šta govore svojoj deci, jer će im deca zasigurno poverovati. Roditelji su bogovi svojoj deci. Vrhovna moć i autoritet. Ako ti roditelj kaže da si lenj, to nije samo mišljenje, već je to ONO ŠTO JESI ZAISTA. Mi možemo ostati zauvek zaglavljeni unutar dečijeg koncepta koji smo stekli, ali to ne moramo. To je bio samo prvobitni izum naše ličnosti. Kada bismo u potpunosti shvatili kako um radi, naše okorele, pesimističke ličnosti, postale bi stvar prošlosti. Bili bi kao deca na Božićno jutro koja otvaraju poklone potpuno novih mogućnosti. Potpuno novi Mi. Ljudi se menjaju. Ljudi postaju srećni. Sreća postaje stvar koja se nauči.

Jedna dalja rodjaka u mojoj porodici patila je od poremećaja zvanog: multiple personality disorder ( višestrana ličnost ). Bila je brutalno zlostavljana kao mala devojčica, seksualno i fizički. Kada je istorija njenih zlostavljana konačno obelodanjena u porodici, bilo je previše čak i za mene da slušam. Onda sam video i slike, koje su bile još gore od onoga što sam čuo. Kao i većina ljudi koja ima taj poremećaj višestruke ličnosti, doktori su joj celi život postavljali pogrešne dijagnoze. Tek u njenim tridesetima, istina je izbila na videlo.

Ličnosti, koje je ona izmislila u svojoj glavi kako bi se snašla u situaciji zlostavljanja i podnela sve to, bilo je ljudsko dostignuće koje ja još nisam video u životu. Moja koža se naježila, moja kosa se podigla iz korena, dok su različiti glasovi i različita lica dopirali iz njenog tela. Hospitilizovana je i stavljena joj je konačno prava dijagnoza. Utvrdjeno je da je svaka ličnost imala drugačije moždane talase. Neke od tih ličnosti su imale ožiljke, neke nisu. Neke su se potpuno razlikovale jedna od drugih, a neke su bile čak i dečije. Bio sam zapanjen, dok sam je slušao. Glasovi nisu zvučali kao glas odrasle žene koja imitira dečije glasove, već kao pravi dečiji glasovi. Ljudski mozak će te zapanjiti kada je sateran u ćošak. Mozak, kao biokompjuter graniči se sa magijom.

Kada je prošlo ono najgore, i kada se porodica malo smirila nakon prve reakcije, kada su joj utvrdili dijagnozu, počeo sam da gubim svoj strah u vezi toga što joj se dešavalo. Javio mi se duboki osećaj divljenja ljudskom umu i onome što je u mogućnosti da stvori, u alarmantnim situacijama poput njene.

Kao mala, kada je morala da se suoči sa novim i novim zlostavljanjima, ona je jednostavno razdvojila svoju ličnost na dva dela i stvorila neku novu sebe. Kako je vreme prolazilo um se izveštio u tome, ona je stvarala nove osobe i u manjim krizama. Za bolesnike njene dijagnoze, to je trenutak kada se bolest otme kontroli. Ono što je u početku bilo dostignuće uma i spas, postaje sada problem. Sreća za našu porodicu, ona je čudo od ljudskog uma,koji se u potpunosti oporavio i vratio u normalan život.

Njena je priča apsolutni primer, životnog puta jednog heroja. Njen nam život pokazuje da se put do sreće može nastaviti dalje, bez obzira na okolnosti. Tako da je meni pomalo smešno kada mi na seminaru pridje neko i kaže kako je nemoguće da se čovek promeni. Kada bi samo znali…Poremećaj višestruke ličnosti je jedan od najdramatičnijih primera koliko smo Mi ljudi moćni. Mi možemo biti sve što hoćemo. Mi sami sebe kreiramo kroz život, samo to ne znamo. Ako ti dam bebu u ruke, šta se desi? Tvoj se glas promeni, izraz lica ti se promeni, rečnik ti se promeni upravo pred mojim očima na način koji je toliko čudan. Lice ti se izbeči u čudnu facu i počneš da pričaš tananim glasom. Da li si se ikad promenila?

Ako možeš da uradiš na manje načine, možeš i na veće. Dakle, ko je osoba kakva zaista želiš da budeš? Imaj na umu da ti JESI mnogi ljudi. Sa praksom možeš biti svako. U tebi su zapanjujuće ljudske kreacije koje čekaju da ih izmisliš.

Pojava zvana: SVRŠENA LIČNOST, nas zamrzne u sigurni i zaštićeni model življenja, tako da smo zasigurno prestali da kreiramo same sebe, otprilike tamo negde u srednjoj školi. Većina naše stalne ličnosti, je izvajana iz čistog straha , straha da ne ispadnemo dovoljno kul, da se ne osramotimo, da ne izgubimo imidž. Odrasli imaju strah da ne ispadnu lažni i foliranti. Medjutim, da bi proširili svoje Ja, i bili jači i življi nego što smo bili juče, ne možemo biti lažni već istiniti, istiniti prema svom potencijalu i svom duhu. Duh hoće da leti. Duh ne želi da umre, usamljen je u svojoj ćeliji koju ti zoveš MOJA LIČNOST.

Shvati da ono što si ti, neće uvek funkcionistati za sve izazove na tvom putu. Slavi to, tu nema ništa loše. To je ustvari dobra vest, jer ćeš sada morati da stvoriš neku novu sebe, koja će dorasti prilikama sa kojima se susrećeš. Kada bih zaista shvatili kakvu moć imaju ljudi sa poremećajem višestruke ličnosti, bili bismo inspirisani njima, a ne da okrećemo glavu u užasu. Kada počneš da otpuštaš grčeviti stisak, kojim se držiš svoje okorele ličnosti i shvatiš da možeš postati ko god hoćeš, javiće ti se pitanje koje je još važnije,a to je: ko je osoba koja hoćeš da budeš? Taj momenat u tvom životu će biti veliki.

Da bi probio čauru sopstvene LIČNOSTI moraš spoznati pravu, istinsku radost. To možemo početi onda kada shvatimo koliku ustvari imamo kontrolu nad tim ko smo Mi. Životi poleta i akcije su opisani rečima akcije.Bio je to ministar Fuler koji je prvi shvatio: “Ja sam izgleda imenica! ” U tako jednostavnoj rečenici objasnio je tajnu ljudskog potencijala. Vlasnici ljudskog duha znaju da su glagoli. Čiste reči akcije. Žrtve ostaju ubedjene da su imenice, stvari, svršene ličnosti. Ali ličnost je čista iluzija. Možemo da je promenimo sopstvenom voljom.

Na primer, dve različite ličnosti u meni otvaraju vrata kada me deca zovu i kažu: ” Tata, neki čovek iz poreske uprave je tu i hoće da razgovara sa tobom! “, i kada bi mi na primer rekla: ” Tata, žena po imenu Meg Rajan je došla da te vidi! ” Ono što žrtve nazivaju svršena ličnost, je samo istorija navika, ništa drugo. Jedan poznati naučnik je 20 godina proučavao decu i odrasle. On je zaključio i naučno potvrdio dve stvari. Prva: optimizam te čini mnogo efektivnijom u svemu što radiš. Drugo: optimizam se može naučiti. Tu činjenicu su potkrepila ispitivanja još mnogih drugih savremenih psihologa, koji su sahranili stari,ukorenjeni, sujeverni strah, da starog psa ne možeš naučiti nove trikove. Istina je da možeš, i to kakve trikove samo!

Ljudi koji su naučili da pristupe i poseduju svoj optimistični duh, uskoro postanu potpuno nezainteresovani za svoje stare ličnosti, a zainteresovani za svoje ciljeve i obaveze. Oni vole da stvaraju obaveze i da ih imaju. Oni posmatraju obaveze kao temelje srećnog života. Ljudi koji su diskonektovani sa svojim duhom nemaju mnogo obaveza, već održavaju preuveličanu fascinaciju sa sopstvenom ličnošću. Vlasnik će ponovo izumeti svoju ličnost kako bi odradio odredjenu obavezu. Žrtva će eskivirati bilo koju obavezu po cenu toga da očuva svoju ličnost. Kada žrtve govore o obavezama, one ih nazivaju OSEĆAJEM koji dodje i ode: ” Ja ne mogu da se posvećujem ovoj osobi kao ranije! ” i ” Ja moram da budem JA! “- reći će pogotovo nakon što im ukažete da nisu obavili ono što su obećali, a što je neka vrsta obaveze.

optimizam te čini mnogo efektivnijom u svemu što radiš, optimizam se može naučiti

Lojalnost koju pridajemo našim ličnostima nam stvara ogromne zbrke kroz život. Ako sebi govoriš da imaš konačnu ličnost, limitiraš svoj domet akcije. Kada sebe etiketiraš kao stidljivu, lenju ili bojažljivu, plašljivu, ti sprečavaš sebe da napraviš zapanjujuće delo. Tako pleteš svoju čauru da u njoj živiš. Čekaš neke spoljašnje okolnosti da te pokrenu, ali problem je u tome da ne znaš odakle dolazi sva moć. Duh nije tamo negde, on je u TEBI.

Vlasnici gledaju na probleme kao bodibilderi na tegove. Gledaju na njih kao na još više otpora sa kojim izgradjuju sami sebe. Žrtve ne žele da podignu taj teret. U otpor gledaju kao u horor, a u probleme kao izdaje. Tragedija i jeste u tome da ista energija koja ide u rešavanje problema, žrtvama ide za izbegavanje istih. Potreban je nemogući napor uma, da bi se problemi sakrili pod tepih. Pravi je posao, konstantno sklanjati reflektor svesti sa pravog života na trivijalne stvari.

Brazilski autor Karlos Kastanjeda je rekao: “ Ili sebe napravimo jadnima ili jakima; količina rada je identična. Ispada na kraju da je poenta života jedne žrtve, da stalno izbegava razne stvari. A izbegavanjem stvari čine sebe očajnicima. I ne čini njih očajnima to što nisu obavili zadatke,već sam taj čin izbegavanja, koji im ruši samopouzdanje i upropaštava samopoštovanje.

Prva stvar koju žrtve misle da je obavezno treba izbeći je sramota. Šta će ljudi pomisliti je prva stvar koja im padne na pamet kada razmatraju bilo kakvu akciju. Navika izbegavanja potencijalnog sramoćenja, i komentara ljudi, obično počinje u srednjoj školi i nikad nas ne napušta. To znači da većina ljudi oformljava svoje svršene ličnosti u srednjoj školi. Da li to činimo svesno, obično ne. Ko bi svesno birao ličnost koju je konstruisao jedan tinejdžer?

Prvi korak ka izlazu iz svega toga je da pogledamo kako smo tamo stigli. Moramo pronaći dovoljno hrabrosti da zaista vidimo ko smo mi i koliko je zaista tanka ta maska. Ljudi koji su zaglavljeni unutar svoje ličnost, ni ne shvataju da imaju snažnu sebe duboko unutra. Toliko su hipnotizirani time ko su, da ne znaju ko mogu da postanu. Amerika je evoluirala od entuziastične etike rada koju su ovde doneli emigranti željni da grade i rastu, do komforom opsednute, pasivne nacije, koja samo traži najlakši način života. Šta bi bilo, kada bi svi ljudi u Americi radili sve što mogu da bi izbegli trud, a da je trud ustvari tajna istinske sreće?

Moram nešto da priznam, prvih 35 godina mog života sam proveo tražeći lakši i mekši način do svega. Što sam više pisao u mom programu za samomotivaciju 100 NAČINA KAKO DA MOTIVIŠETE SEBE, došao sam do oslobadjajućeg otkrića: što sam mekši prema sebi to je život sve teži prema meni. Otišao sam u vojsku nekoliko godina posle koledža, jer sam mislio da mi je potrebno više discipline. Da li možete da vidite moju grešku u tome? Ja je nisam video. Nisam dobro naučio frazu SAMODISCIPLINA u svom životu. Mislio sam da me neko drugi može samodisciplinovati. Naleteo sam na mnoge knjige tokom godina iz kojih sam čitao kako da poboljšam sebe. Pre nego što sam shvatio šta je istinska samomotivacija, uvek bih radije pronalazio knjigu ili kasetu,uz koju bi taj proces izgledao vrlo lako. Tipičan naslov knjiga,na mojim policama bio je: “Obogati se dok spavaš” Autor koji je napisao tu knjigu zasigurno je znao kojoj publici se obraća. Tu sam knjigu kupio i ne otvorivši je. Najviše sam kupovao samomotivacione kasete, jer je tu potrebno najmanje truda, samo ih slušaš, ne moraš ni da čitaš. Savršeno. Privukli su me i programi koji su obradjivali afirmacije i vizualizacije, jer su prodavane isključivo zbog svog lakog korišćenja. Sa afirmacijama samo ponavljate reči iznova i iznova. Ne moraš čak ni da veruješ rečima koje izgovaraš i ne moraš ništa da radiš, samo koračaš planetom,mrmljajući reči. Transformacija je postignuta bez imalo truda.

Najveća laž koju su ljudi rekli sami sebi, u poslednjih 50 godina, je da je sreća dostupna bez ikakvog truda. Da je trud bezbolan, ne važan i da se treba izbegavati kad god se to može. Da je penzija komfora i lakoće nešto što dugujemo sebi. I da samo glupava budala, treba da ispoljava energiju tokom dana. To je laž koja uleće u ljudski biokompjuter, kao virus. Onda se taj virus prenosi sa mog biokompjutera, na tvoj, na primer ovako: ” Hej, trebaš da kupiš ove pilule, znaš kako su dobre, izgubio sam 15 kila za dve nedelje i NISAM MORAO NIŠTA DA RADIM “.

Ovaj, ” bez truda” virus iz mog biokompjutera, govori tebi da se pridružiš mojoj sekti koja je odlična. Nebeski guru obavlja svo razmišljanje umesto tebe. Ti samo treba da pasivno pratiš, bez imalo naprezanja. Sutra ćemo piti pilule i stavićemo kese na glave, pa na svemirski brod, a kese ni nemoraš sam da vežeš, oni to urade za tebe. Lako je!

Najveći intelektualni proboj u životu pesnika Vilijema Batlera desio se kada je shvatio da su sreća i rast jedna te ista stvar, koje ne mogu biti razdvojene. Ovo možeš primetiti i po sebi, srećna si kada rasteš, a nijedan rast u tvom životu nije bio bez naprezanja i boli. Kada počneš da shvataš moć u tome da mentalno posedješ stvari, obuhvatajući ih potpuno kreativno, posedovaćeš sve više stvari i situacija. Ti nećeš želeti da se pretvaraš da tvoj život pripada sreći ili veri. Mnogi od spoljašnjih situacija u tvom životu pripadaju tome, pa šta? Jednom kad odlučiš da poseduješ svoj duh, ti nećeš moći da se setiš neke situacije koju ne bi mogla da prevazidješ. Kada poseduješ svoju energiju i duh, ti vidiš pozitivne stvari u preuzimanju odgovornosti. Odgovornost je zaradila lošu reputaciju. Mi je povezujemo sa krivicom i kritikom. Medjutim, odgovornost je veličanstvena stvar! Ako je posedovana i razmotrena sa visokim stepenom svesti. Odgovornost je moćna kada se na nju gleda u pozitivnom smislu. To je sposobnost biranja sopstvenih odgovora. Kada odlučiš da preuzmeš potpunu odgovornost u dostizanju cilja, dostigneš ga za tili čas! Kada odlučiš da u potpunosti poseduješ problem, problem nema šanse sa tobom!

Apsolutni fokus je ključ za sva ljudska dostignuća ikad. A kontra od toga je Preokupacija, neprijatelj svih dostignuća. Zapišite ovo na papir jer zaista može da vam promeni život.

Preokupacija je neprijatelj svakog dostignuća. U bilo kojoj radnji, preokupacija je neprijatelj svakog dostignuća. U kuvanju, vodjenju ljubavi, golfu, slikanju, vožnji, ma u svemu! Preuzimanje vlasništva je najviši oblik fokusa. To je voljnost da prineseš sve što imaš u odredjenu situaciju, a kada to uradiš, tvoj se duh probudi i pridruži u bitci.

Moj život je dugo, dugo godina bio bez pravca i potpuna finansijska propast. Moji esencijalni problemi bili su vlasništvo i fokus. Bio sam patološki preokupiran. Radio sam hiljadu stvari od jednom. Video sam malo discipline u naredjivanju što je u suštini isto; nema fokusa, nema moći. Živeći tako, bio sam totalno nedisciplinovan, da mi je svašta moglo odvratiti pažnju. Ne možeš reći ne svemu. Čujem identične žalbe ljudi koji dolaze na moje seminare i prolaze takve situacije. Kao da umiru od hiljadu malenih stvari koje ih ometaju, krvareći od hiljadu malih posekotina. Oni kažu da su im životi konstantno iscrpeni zahtevima drugih ljudi. Život u kome nisu naučili da kažu NE.

Tvoja sposobnost da stvoriš samu sebe, onakvom kakvu želiš, zavisi od tvoje voljnosti da razviješ jedan mali mišić poznatiji kao mišić NE. Ako nikada nisi koristila ovaj mišić, on ni neće raditi posao za tebe, jer mu je zaribao motor. Suviše je slab da bi radio. Bilo kakav zahtev od tvog rodjaka ili kolege, će te odvući od tvog sopstvenog života. Ključ kako razviti NE mišić je u tome da prvo razviješ svoj DA mišić. Ako prvo kažeš DA stvarima koje su ti važne, biće ti mnogo lakše da vremenom naučiš da govoriš NE stvarima koje ti nisu tako važne. Tvoja lista ciljeva i prioriteta je način na koji ti govoriš DA onome što je tebi najvažnije. Kada razviješ naviku da odvajas specijalno vreme da bi radila stvari koje voliš, i da budeš sa ljudima koje voliš, postaje ti lako reći NE onima koji pokušavaju da te odvuku od toga. Život je ples. Nemoj da propustiš taj ples.

Ako isplaniraš nedelju dana unapred, da odvedeš svog sina na ručak i uveče u bioskop, onda je vrlo lako da kažeš NE, nekome ko te je zamolio da mu pomogneš da premesti svoj nameštaj: “Obećao sam svom mališanu i ja to ne mogu da prekršim “, i ljudi će to razumeti.

Ludilo počinje kada nemaš isplanirane nikakve ciljeve, planove niti obaveze, a ljudi koji ti ništa ne znače preuzimaju svo tvoje vreme. Ne možeš ih odbiti i reći im NE jer ničemu nisi rekao DA. Najveća vrednost u planiranju i postavljanju ciljeva je ta, što ti to daje tvoj sopstveni život da ga živiš. Dozvoljava ti da konstantno kreiraš sebe, iznova i iznova ka snazi i fokusu. Vraća tebe na komandujuće mesto. Dozvoljava ti da se fokusiraš na ono što je najvažnije tebi. Tako da nećeš ići cele nedelje i pevati: ” Ja sam samo devojka koja ne zna da kaže NE! ”

Postavi sebi sledeća pitanja:” Koji su ciljevi meni najvažniji? Koliko mi vremena treba da ih ostvarim? Koji su mi ljudi najvažniji u životu? I koliko vremena njima da poklonim? Postajemo ono o čemu razmišljamo Vlasnici se fokusiraju na ono što hoće u životu. Žrtve se fokusiraju na ono čega se plaše. Obe pozicije su čista inventivnost.

Kada sam ja bio mali, moj otac je bio moj idol. Bio je jedan od najuspešnijih mladih biznismena svoje generacije. Heroj drugog svetskog rata, došao je kući i uspeo u biznisu. Živeo je svoj život na nenormalno visokom nivou energije. Nije prošlo mnogo vremena, a on je već bio predsedavajući na čelu mnogih velikih industrijskih firmi u državi.

Kada sam bio mali sećam se jednom da sam leteo sa njim u njegovom avionu, od kompanije do kompanije širom amerike, misleći da je taj čovek vrhovni heroj Amerike. Kada nije leteo po državama gradeći svoje biznise, ležerno bi se šetao ulicama i pridružio meni i mojim drugarima na partiji basketa u kojoj je skoro uvek pobedjivao. Igrao je kao da poseduje tu igru. “Želja, je sve ” – govorio mi je. “Kada je imaš dovoljno možeš da radiš šta god poželiš! Garantujem ti, baš sve!”

Moj me je otac vodio dosta puta da gledam fudbal i ukazivao mi na moć želje na terenu. Imao je svog omiljenog igrača, zvao se Volker, i tim ga je stavljao u prvi plan za vreme najgorih trenutaka u igri. Bio je vrlo mali, ali je njegova velika strast prema igri nadomeštala to. Bio je veoma vešt i neustrašiv. Voleo je da mi pokazuje tog igrača, i ja sam znao da taj igrač igra baš onako, kako moj otac živi svoj život. Sa željom.

A onda se nešto desilo sa očevim životom. Ko zna kako se ove stvari dogadjaju. Da li to ima veze sa 2000 reklama koje prosečni amerikanac pogleda i odsluša u toku dana o tome kako je komfor najpoželjniji. Da li je to toliko duboko ukorenjeno u našoj kulturi da smo mi sigurni u to da zaslužujemo danas odmor?
Ubeđen sam da je glas koji šapuće “ŽIVI ŽIVOT PUN KOMFORA”, glas zla. Mogu da se setim Madoninog zavodljivog glasa kako šapuće u jednoj od njenih pesama: “OBEZNANIMO SE BEJBI!”

Tužno je ali istinito da se i vlasnici ljudskog duha mogu zavesti u toj zabludi. Čak i vlasnici mogu da polude. Moj otac je bio u svojim četrdesetim kada je odlučio da se penzioniše. Da uspori, legne i uživa u komfornom životu. I umre od alkohola. Njegovo jedino zadovoljstvo posle 20 godina življenja u tom komforu, je bilo da se priseća prošlosti. Njegove priče su se vrtele oko dobrih starih dana slave, uspeha i avanture. Kada mi je pričao priče iz njegovog života, to su uglavnom bile stvari koje su bile njegovi najveći izazovi. Voleo sam svog oca najviše, kao i sada. Gledajući njega kako umire od komfora, bilo mi je isto kao i kada sam gledao mog drugog idola iz mladosti – Elvisa Prislija. Ne krivim ni jednog ni drugog, ja ih poštujem i obećavam sebi da ih neću pratiti. Ustvari, već sam ih pokušavao pratiti i to me je zamalo ubilo. Svaki na svoj način, pokazali su nam put do mesta, gde ili možemo iskoristiti njihove živote kao lekcije ili ne.

Moj raniji pokušaj davljenja u sopstvenom komforu su me naučili nešto što sam bio dovoljno srećan da i doživim da naučim. Alkohol i droge prvo deluju kao da imaju da ponude nešto više od života – put do duha bez napora. Iz prva deluju kao da proširuju svest u nešto još slobodnije i divlje. Ali to je samo hemijska laž od početka. To je žešća laž. Magarac i šargarepa. Jer čim zavisnik mora da uzme supstancu, da bi se osećao kao što se osećao pre nego što je postao zavisnik, on sada treba supstancu samo da bi se osećao normalno. Samo da bi se osećao kao da je imao prosečan, loš dan, kao neko ko nije zavisnik . Iako se iz prva činilo kao ljupka prečica, ispada ustvari lažni duh. Ovo nije ljudski duh. Zato što je lažan okreće se protiv nas. Ponaša se kao bilo šta što smo u životu hteli da uradimo na brzinu, bez imalo znoja. Obogati se brzo, promeni svoju sreću na brzaka…Neki vitalni princip univerzuma hoće da nam pokaže da je ustvari trud ono što je bitno, čak i lepo. A ako to pokušamo izbeći hemijom, vratiće nam se sa užasnim posledicama.

Vidi i sama, o čemu to ljudi pričaju dok im oči sijaju od sreće? To je sigurno uvek izazov koji su pobedili i prevazišli. Nečiji prvi maraton, nečiji ozbiljni razgovor sa nekim, nečija velika futbalska utakmica, teški porodjaj…Uvek je nešto za čega je bio potreban trud i hrabrost. Zanimljivo je pratiti šta uzbudjuje ljude. Primeti takodje, da niko ne priča o komforu kada je sve to gotovo.

Kada bih pisao kjnigu ” veliki momenti ljudskog komfora “, mislim da je niko ne bi kupovao, osim ako ne misli da je neka komedija, što bi zasigurno i bila. Na tvojoj smrtnoj postelji ti nećeš poželeti da ti je bilo više komforno u životu, već da si imao više avanture, da si još nešto probao, rekao učinio… Izumeo sebe na još jedan novi način.

Žrtve kažu da danas nema više heroja. Ali ako bi se malo odmakli i bolje pogledali, videli bi celu sliku. Ustvari mi nemamo ništa osim heroja. Svako od nas je jedan heroj za sebe i danas više nego ikad ljudi su svesni svog sopstvenog puta. Više nego ikad ljudi danas preuzimaju odgovornost za svoju mudrost i svoje dogadjaje.

Naš sopstveni individualni put, počinje u materici gde smo tatalno zavisni. Naše prvo nezavisno iskustvo desi se kada se bukvalno fizički odvojimo od majčinog tela i postanemo zasebno biće. Napokon smo bez pupčane vrpce! Naš drugi trenutak nezavisnosti je kada se odvojimo od kuće i otisnemo u svet ne bi li zaradili sebi hleb. Za neke ljude ovaj drugi put nezavisnosti je toliko zastrašujuć da pokušavaju da se vrate nazad. Za neke vratiti se znači naći partnera o koga će u potpunosti zavisiti. Roditelj zamena. Ovo nikada ne funkcioniše jer nijedan moral ne pruža takve usluge. Ali kada bi mogli jasno videti da nama ustvari ni ne treba takva vrsta zavisnosti i da je pred nama još mnogo etapa nezavisnosti, nastavili bismo napred. Bili bismo odgovorni za stvaranje mudrosti duha. Znanje o tome kako da plivamo ili vozimo bicikli, se ne može preneti. To se mora otkriti dubokim, intimnim načinom svakog od nas. Isto važi i za mudrost znanja ao tome kako ostati na putu. Vodi dnevnik o svom ličnom putu. Budi ga svesna. Misli na njega često. Neka taj put bude nešto najveće za tebe. Nešto prelepo. On nije tu da bi te plašio. Tu je da bi te uzbudio.

Da li te odluka, koju se spremaš da napraviš, vodi bliže ili dalje tvojoj ne zavisnosti? Koji je put kojim zaista želiš da kreneš? Nazad u zavisnost i detinjastost je put kojim se češće ide, ali nećeš želeti njime da ideš kada vidiš kuda te to vodi. Kada si svestan svoga puta možeš da napustiš sve svoje izgovore.

Razlog da stariš možeš da prestaneš da koristiš, kao izgovor za umanjeni trud u aktivnostima. Možeš da nagaziš na gas. Možeš da utičeš na brzinu razvoja stvari. Možeš da preuzmeš kontrolu nad svojim energetskim sistemom. Zašto da ne? To si činila kao dete, samo ponovi sada to isto. Ovog puta sa svesnošću i mudrošću. Videćeš svoj novi život u svojoj energiji,konačno ćeš videti da on postoji samo radi čiste zabave!

Već neko vreme u našem društvu,entuzijazam je bio sramota, ljudi su pokušavali da ga sakriju. U modi je bilo biti cool, a ne entuzijasta. Ja mislim da su ljudi toliko već umorni od ove političke korektnosti, koja kaže da je naporan rad pohlepnost, a entuzijazam koji osoba ima u svojoj karijeri čist ego. Ja mislim da mi potajno žudimo za entuzijazmom. Zato je entuzijazam u procesu grandioznog kam-beka. Ljudi odlaze da gledaju filmove poput DŽERI MEGVAJER ( Jarry Maguire), zbog stvari kao što je scena u kojoj glumac viče: “Pokaži mi pare! Pokaži mi pare! “, u kojoj jasno demonstrira sirovi entuzijazam, koji mi potajno obožavamo! Razlog zbog koga je ta fraza iz filma, postala toliko popularna je to što je neko pokazao entuzijazam bez imalo sramote u vezi nečega, u čemu smo svi obično cool, novca. Entuzijazam je naša tajna strast. Mislimo na njega kad god to možemo. On se vraća.

Reč ENTUZIJAZAM dolazi od grčke reči ENTEOS što znači BOG U NAMA. Povezivanje sa tim delom sebe, je najbolje iskustvo za koje znamo. Tvoja osećanja prema entuzijazmu su uvek rezultati unutrašnjeg truda koji si ti napravila . Nebitno da li si ti bila svesna tog truda, ili ne. To je rezultat nečega što si ti stvorila kroz pokret i kretanje, iako je to kretanje samo u tvom umu. Taj YES! osećaj koji dobiješ od entuhzijazma, je rezultat tvog pomeranja naviše u nivoima mašte i duha i svesnosti da si se pomerila tamo. Kao leptir koji probija kroz čauru, kao Stalone u filmu ROKI kada luta kroz kišno jutro ulicama Filadelfije. Taj film nije o pobedi, Roki nije pobedio ni svoju tuču, taj film je o trudu, nečemu mnogo inspirativnijem.

Znati put do svog duha je tri trećine bitke. Videti ga, upoznati ga, shvatiti ga i ostati budan uz njega. Dokazati sebi da uvek postoji nešto što možeš da učiniš; probaj ovaj eksperiment. Uzmi čistu hartiju papira i na vrh papira napiši problem koji trenutno imaš, neka situacija koju ne želiš da imaš ili neka frustrirajuća situacija na koju često misliš, ali ne znaš šta da učiniš. Ja ću ti upravo pokazati da tvoj duh zna.

E sad, ispod tog problema koji si napisala napiši sada ovu rečenicu: 5 malih stvari koje mogu da uradim u vezi ovoga danas, onda brojeve 1. 2. 3. 4. 5. sa dovoljno mesta izmedju za tvoje ideje. Ne ustaj dok ne napišeš svih 5. Nateraj sebe da napišeš nešto. Jednom kad si napisala svIh pet ideja, PONESI PAPIR SA SOBOM I NOSI GA CEO DAN, I NE IDI U KREVET UVEČE DOKLE GOD NE URADIŠ SVIH PET ideja do kraja. Zapamti, ovo su male stvari koje možeš da uradiš. Dok završiš bićeš zapanjena efektom. U mnogim slučajevima ćeš ih rešiti u potpunosti. A u drugim slučajevima videćeš da ti to više i nije problem već novi projekat. Rad u progresu. Uradi to par puta i videćeš šta je Tomas Džeferson mislio kada je rekao ŠTO VIŠE RADIŠ, TO VIŠE MOŽEŠ DA RADIŠ.

Širi radost, možda ćeš baš ti nekom ulepšati dan 🙂

2 Comments

  1. Micka

    Hvala na ovom veoma inspirativnom tekstu. Verujem da ga vredi procitati vise puta i da je jedan od onih tekstova u kome pri svakom citanju pronadjemo novo,”vise” znacenje.

Leave a Comment