Stiv Čendler - Uvod

Danas,većina nas živi u čaurama. Unutra je mračno i prašnjavo, i mi mislimo da ne možemo izaći napolje. Mi spredamo razne priče o čaurama,  sami sebi, ali te priče su laži. One samo deluju kao istinite jer su ponovljene toliko puta. Mi bismo mogli da probijemo čauru ako bismo to hteli , mogli bismo se probiti napolje i videti svetlost sveta. Mi bi smo mogli naučiti kako leteti.

Čaura je poznata po imenu  LIČNOST. Većina ljudi živi zarobljena unutar sopstvene ličnosti celog svog života, da i ne znaju da mogu da je napuste. Oni su žrtve svoje sopstvene priče o sebi . Oni se svakoga dana bude u svetu koji je siv i prašnjav. Skoro da i nema svetlosti. Otpor prema unutrašnjim zidovima čaure se čini kao mnogo težak posao. Zašto se truditi?  I kako uopšte znati da li ima nečega sa druge strane čaure?

Ali postoje i ljudi koji nauče kako da prodru kroz čauru . Oni nauče da razmišljaju iz početka . Ljudi koji počnu da razmatraju “razmišljanje” ispočetka,  nauče da lete . Oni nauče da uživaju u ponovnom preuzimanju potpune kontrole nad svojom slobodom . Ustvari, oni ponovo izmisle ko su. I u tom procesu oni postanu vlasnici ljudskog duha .

Jedan od načina da zamislite sliku vlasnika ljudskog duha je da pogledate jedan od ranijih video spotova Elvisa Prislija, dok peva pesmu ” HEART BREAK HOTEL” . Videćete radost , moć i posedovanje. Vlasnici se u potpunosti predaju onome što rade . Oni unose svu svoju energiju u sadašnji momenat .

Naše studije o ljudskim dostignućima, tokom godina su dokazale da postoje samo dve grupe ljudi u bilo kojim situacijama . Žrtve i Vlasnici . Žrtva je neko ko vidi moć kao nešto izvan svoje kontrole . Žrtve imaju ukorenjeni, usamljenički i pesimistički način kako gledaju i opisuju svet oko sebe . Iako, samoviktimizacija često može trajati i ceo život , ona je samo navika . Jednom kada se razume može se brzo zameniti . Ova knjiga piše o tome sa čime je zameniti .

Žrtve ne stiču svoje navike zato jer su navike nasledne . Žrtve same kreiraju svoje navike. Tragično je to, da je njihovo razmišljanje zasnovano na fundamentalnoj zabuni , koja je fundamentalna koliko i činjenica da je svet ravan !

Žrtve ne stiču svoje navike zato jer su navike nasledne . Žrtve same kreiraju svoje navike. Tragično je to, da je njihovo razmišljanje zasnovano na fundamentalnoj zabuni , koja je fundamentalna koliko i činjenica da je svet ravan !

Žrtve misle da je sva moć van njih . Misle da je moć u drugim ljudima i okolnostima . Žrtve onda nastavljaju da viktimizuju same sebe kroz život , razmišljajući i govoreći na duboko negativan način o svemu sa čime su suočeni tokom života . Lako su obeshrabrene, i njihove priče imaju neprijatni ton ljudi koji su poraženi . Imaju vrlo malo energije za bilo šta. I njihova  pasivna tendencija da padaju u depresije, podseća na obzervaciju Andrea Žida, da je tuga skoro uvek oblik umrtvljenosti , melanholije i stagnacije .

Vlasnici  sa druge strane , preuzimaju punu odgovornost za svoju energiju . Oni konstantno drže korak sa ljudskim duhom . Oni koriste taj duh kao POKRETAČKU VATRU , da izmisle i onda ponovo kreiraju sami sebe .  Oni ne traže izvore iz spoljašnjosti kako bi potkrepili sopstvenu motivaciju. Oni ne čekaju na isporuku . Oni ne žele da su neko drugi .

Oni se slažu sa Natanijelom Brendonom koji je rekao da je upravo ova planeta, udaljena zvezda, i da moramo pronaći put kako bi do nje stigli .

Za vlasnika deca su uvek vredna posmatranja jer deca uživaju u planeti na kojoj su . Ona izmišljaju sebe iznova i iznova, svo vreme . Možemo čuti njihov duh u vazduhu , samo je potrebno da malo otvorimo prozore i čujemo njihove radosne usklike u školi, pored nas . Na mestu gde odrasli rade, nema ni traga od radosnih usklika. Gde li su nestali ? Šta se dogodilo ?

Za neke od nas duh je otišao u totalno skrivanje, čekajući jedino dramatični dogadjaj iz spoljašnjosti kao što je svetski rat , da bi se opet još jednom zapalio . Ali mi ne moramo čekati na rat . Mi možemo osetiti sopstveni duh opet , ako smo voljni da udahnemo život u njega . To je večni plamen . Mi ga možemo načiniti da svetli jače , ako smo voljni da naučimo kako . Sve je u tome kako vidimo sebe i druge . Možemo dati sopstvenom Duhu vazduh kojim se hrani , tako što ćemo naći reči kojima razmišljamo , reči kojima govorimo i čak, i reči kojima pevamo .

Hajde da počnemo sa ovim :

Pustiću da zasija ovo moje maleno svetlo!

Širi radost, možda ćeš baš ti nekom ulepšati dan 🙂

1 Comment

  1. Ivan ivanić

    Obožavam Stivov direktan pristup 🙂 Nema ulepšavanja i okolišanja: “… te priče su laži.” 🙂 Ni pet ni šest nego pravo u centar 😀

Leave a Comment