Loreta LaRoš - Strah od Hrane

Pustite ih da jedu torte…ali ne previše!

Provodimo užasno mnogo vremena proganjajući sebe I terajući se da se osećamo loše, zbog pojedinih stvari koje činimo kako bi se osećali dobro. Kada kupimo sebi sladoled, mi u svom umu imamo potrebu da se izvinjavamo I pravdamo, kao da smo u najmanju ruku upravo počinili preljubu. Videli smo to milion puta: ljudi pojedu nešto slatko ili kalorično, a onda zakolutaju očima, sa osmehom krivice kao da kažu: ‘Moraću da platim za ovaj greh.’ A potom će I smisliti sopstvenu kaznu:’ Sutra ću provesti dva sata duže u teretani.’

Stetite se kako smo nekad zakolutali očima od zadovoljstva kada probamo nešto ukusno? Sada to radimo sa krivicom I sramom. To je suludo. Zar nismo svi mi čuli ljude, kako hranu opisuju kao nešto grešno, loše I zlo? ‘Grešna’ bi se od te tri reči mogla provući I pod kategorijom preostale dve.
Ipak, mi retko kad dopuštamo sebi, da uživamo u nečemu što nas ispuni zadovoljstvom; umesto toga, mi bičujemo sebe samokritikovanjem. Čak I na dečijim rođendanima, nije uopšte neuobičajeno da odrasli odbiju parče torte, ili da insistiraju da im se donese parče koje je toliko tanko da se vidi samo elektronskim mikroskopom.

Kakvu to poruku šaljemo deci? Postoji nešto veoma loše u odobravanju jedenja slatkog. Pa to je ludilo! Nema ništa loše u tome da častimo sebe slatkišem. Problem nastaje onda kada pojedemo celu tortu.

Zašto je hrana postala neprijatelj? Kako smo postali toliko glupi kao civilizacija, da smo dopustili da nam isperu mozak I ubede nas da se osećamo kao serijski ubica, zbog toga što smo pojeli jedno obično parče torte. Pa to je samo parče torte, zaboga!

Baš kao što određene predmete demonizujemo, isto tako smo stavili svu hranu pod mikroskop, da ona više ne izgleda kao nešto u čemu možemo prirodno uživati. Kada bi naša naučna zajednica obratila makar polovinu pažnje na sirovo ulje (naftu), nego što obraća pažnje na ulje u parčetu pizze, naša kola bi išla 100 kilometara na litar. Konstantno smo bombardovani sa studijama koje nam govore koja je to hrana najzdravija za nas I zašto bi ona trebala da bude esencijalni deo naše ishrane. Na primer, rečeno nam je, da kada jedemo dosta lososa, naše moždane funkcije bolje rade, malina pomaže u borbi protiv raka, nar nam pomaže protiv raka stopala, celer nam omogućava odličan sluh, I tako u nedogled… Date su nam na uvid kompleksne statistike koje nam tvrde da ako jedemo više ovoga ili onoga, možemo uvećati šanse da dobijemo aljchajmerovu bolest ili rak… ili čak da mladi umremo. Često se zapitam: Kada bi jeli baš sve što stoji u tim studijama kao zdrava hrana, da li bi onda živeli večno?


Kada bi naša naučna zajednica obratila makar polovinu pažnje na sirovo lje(naftu), nego što obraća pažnje na ulje u parčetu pizze, naša kola bi išla 100 kilometara na litar.
Kada bi naša naučna zajednica obratila makar polovinu pažnje na sirovo ulje(naftu), nego što obraća pažnje na ulje u parčetu pizze, naša kola bi išla 100 kilometara na litar.

A onda takođe, ima I studija koje su negativne – one nas upozoravaju da ako jedemo određenu hranu, povećvamo šanse da se zarazimo nekom specijalnom bolešću. Svi smo čuli kako je belo brašno sam đavo, a ugljeni hidrati bi zasigurno mogli poništiti čitavu ljudsku rasu. Pasta? Hm, u tom slučaju možemo odmah uskočiti u grob; smrt nam je neizbežna.

Ja sam u čudu da su moji italijanski rođaci uspeli da prežive tako dugačke životne vekove. Pouzdano znam, da nije prošao nijedan jedini dan, u kojem moja baka nije pojela makar malo paste u nekom trenutku, kojom je I mene konstantno hranila. Ako su takve stvari moguće, ona bi mi onda intrvenozno prenela neku boljku. I zamislite šta? Umrla je sa 93 godine, sa svim svojim zubima, I nije nikad ni morala koristiti štap niti bilo kakvo pomagalo za hodanje.

Meso je takođe na listi ‘najozloglašenijih krimosa’. Naravno, ja se malo šalim, ali svakako, čitava šnicla za večeru I nije baš dobra za vas, osim ako niste olimpijski atleta. Takođe, veoma je važno da proveravate nivo hormona u mesu koje kupujete. Da li je meso nešto čega treba da se plašimo? Ne! Prosečan amerikanac pojede godišnje 200 kila mesa. To je ono čega treba da se plašimo: činjenica da prosečan čovek pojede čitav vagon mesa. Ako je meso uključeno u korigovane količine, a ne kao masivni, glavni elemenat obroka- ono je sasvim zdrav deo ishrane, I odličan izvor proteina.

Širi radost, možda ćeš baš ti nekom ulepšati dan :)

2 Comments

  1. CiciMici

    nit je meso odlican izvor proteina, nit je zdravo.
    http://www.youtube.com/watch?v=sDea6L9gPD8
    Gospodja Loreta je nazalost malo povrsno pristupila ovom pitanju hrane i osionosti belog coveka koji toliko unistava sve ko sebe i baca hranu dok sirom planete ljudi umiru od gladi (Somalija kao primer uzasa!)
    http://www.youtube.com/results?search_query=earthlings+full+film&aq=1&oq=earthli

Leave a Comment