Džonatan Elerbi - Rođeni da Sijamo

Dokle god sam živ, nikad neću zaboraviti momenat kada se rodio moj sin. Moja žena Monika I ja, izabrali smo da porođaj bude u toploj I poznatoj atmosferi našeg doma, uz prisistvo babica I medicinskih sestara, kako bi svom detetu mogli poželeti dobrodošlicu u ambijentu punom ljubavi. Još značajnije, meni je bila velika čast da mojoj supruzi budem prva doula(trener porođaja) I njena podrška. Skoro da nijednom nismo izgubili fizički kontakt od trenutka kada su počele kontrakcije, tog popodneva u našoj dnevnoj sobi. U divnoj energiji ljubavi I specijalno uređenoj spavaćoj sobi, moja žena je hrabro I veličanstveno donela na svet našu bebu, kasnije u toku noći. To je bilo iskustvo koje menja život, zastrašujuće, užasavajuće, fantastično, predivno, I zapanjujuće. To je bilo očaravajuće iskustvo mog života.

Rođen da sija
Rođen da sija

Koji trenutak kasnije, I Narajan je već bio u našem naručju. Ležao je na Monikinim grudima, I mojom rukom na njegovom potiljku, kad se okrenuo prema meni, kao da mi je prepoznao glas, I otvorio oči po prvi put. Ne znam šta je to što je nameravao I razumeo u tom momentu, ali znam šta sam ja osećao. To je bilo nešto jače od reči, ljubav I konekcija toliko sveprožimajuća I čista, ona koja definiše sav govor, nauku I religiju. Ništa nije postojalo osim tog momenta, I u tom momentu su živeli svi momenti ikad.

Vest o rođenju našeg sina Narajana ubrzo je stigla I do naših rođaka u Kanadi I Novom Meksiku, a potom I do naših daljih rođaka u Južnoj Dakoti, Africi, Novom Zelandu I dalje. Fokus te značajne vesti bila je fotografija. Izgleda kao da je Narajan od svog prvog dana počeo da se smeje, ali na jutro njegovog četvrtog dana, njegov osmeh bio je nepogrešiv. Njegov izraz bio je toliko radostan, zadovoljan, da smo jednostavno znali da to nije slučajnost. Iako svi govore kako se bebe ne smeju sve dok ne dođu do određenog stepena starosti, Narajan se nastavljao smejati, a mi smo to zabeležili na fotografiji kako bi čitav svet video. Reakcije na fotografiju bile su zapanjujuće.

Ljudi su prenosili sliku mail-om poput nekog virusa, stavljali kao wallpaper na mobilne I kompjutere u svojim kancelarijama. Čak je I moja koleginica Dr. Kristijan Nortrap počela da pokazuje Narajanovu fotografiju ljudima koji su dolazili na njena predavanja I radionice. Jedna prijateljica mi je čak priznala, da kada god bi se osetila depresivno I tužno, pogledala bi u fotografiju Narajanovog osmeha, I njeno raspoloženje bi se automatski poboljšalo. Takođe I mnogi ljudi koje nisam nikad ni upoznao, koristili su osmeh kako bi se oraspoložili I motivisali.

Zašto tolika frka oko fotografije? I kakve to ima veze sa vama?

Fotografija je otkrila dve jednostavne stvari: Prvo, da je ličnost osobe (poput Narajanove, koja još uvek sija I puna je osmeha) čista od samog početka. Drugo, pokazala je da je prirodna esencija onog sa čime je osoba rođena čista, predivna, I istinita toliko, da kada vidimo istu tu esenciju kod drugog, automatski se još dublje povežemo sa sobom, I nečim većim od nas. Neki to nazivaju Bogom, a neki misterijom života. Većina nas se slaže da to nešto veće, nazovemo našim Originalnim Izvorom. Kada dodirnemo taj čisti Izvor, sve naše svakodnevne nervoze I problemi se istope. Zarobi nas autentičnost, ono što je realno I pravo, e zbog toga je fotografija četiri dana stare bebe koja se smeje uspela da inspiriše I izleči mnoge ljude. Lepota naše esencije se nikada ne menja. Oni koji žive I ispoljavaju svoju esenciju su prelepi, bez obzira kako izgledaju.

Teško je setiti se, ali ako imate bilo kakvo sećanje na detinjstvo, ili ako ste odgajali dete, znate da na svet dolazimo sa svime što nam je potrebno da bi bili istinski srećni I slobodni. Niko ne mora da uči decu kako da se igraju, niti da umesto njih bude radoznao I pun energije. Esencija osobe je tu od prvog dana, I sadrži u sebi svu mudrost, talenat I energiju, nagoneći osobu da živi u potpunosti I dobrobiti. Isto se može reći I za brigu o životinjama I biljkama. Izazov odgoja dece ne leži u onome što im dajemo, već u opreznosti onoga šta im oduzimamo.

U toku mog skorašnjeg predavanja, započeo sam temu pitajući publiku: ‘Da li se sećate nečega što ste voleli da radite kao dete, I što vam je I do dana današnjeg ostalo kao vaša strast?’ Većina ljudi je mogla da se seti tih stvari: slikanje, vožnja konja, košarka, sakupljanje kamenčića u prirodi, heklanje, pisanje… Pokušao sam da naglasim, da su te prirodne tendencije primeri njihove Esencije. Kada ljudi pričaju o ovim esencijalnim elementima, oni se zapale od radosti I energije entuzijazma, prisećajući se. Kada bi mogli provoditi više vremena radeći stvari koje volimo, mogli bismo naći svoj put natrag u centar nas samih.

Bukvalno sve, počevši od sladoleda koji voliš, preko muzike, duhovnih tehnika koje ti prijaju, sve je to ugravirano u tvoju Esenciju Tebe. Nemoj da te familija I društvo zavaraju. Često, kada imaš osećaj da se ne uklapaš, odgovor nije da se pomučiš još više, već da nađeš tvoj sopstveni put u balansu I poštovanju prema ljudima, mestima I stvarima koje voliš.

Kada svoju istinu ispoljiš kroz svoje izbore, sreća I zdravlje će te slediti. Bukvalno, život koji je diskonektovan od Esencije osobe, osuđen je na stres, nesreću I bolest. Energija osobe je veoma stvarna životna sila, koja prožima čitav čovečiji sistem, ujedinujući telo, um I emocije. Kada ne poštujemo našu Esenciju, energija za životom se poništava. To je momenat kada se pojavljuje poremećaj nedostatka inspiracije. Lekcija deteta I naše Esencije je ta, da naša najveća radost I vitalnost leže u tome da poštujemo svoju unikatnost I jedinstvanost. Naše tendencije, preference, I strasti su naše direktne veze sa ultimativnim životnim iskustvom. One su naš put natrag ka Originalnom Izvoru.

Širi radost, možda ćeš baš ti nekom ulepšati dan :)

Leave a Comment