Vejn Dajer - Priča sa Aerodroma

1982. godine otišao sam u Grčku kako bi trčao maraton Filipida, vojnika koji je nosio vesti o grčkoj pobedi nad Persijom 490. godine p.n.e. I koji je pretrčao preko 26 milja do Atine. Bio sam deo velike grupe maratonaca koja je putovala u Atinu. Skupili smo se ispred aerodroma na dan polaska  kada smo saznali da će naš let biti odložen narednih sedam sati. Čitavo mesto je postalo jedna gigantska skupina gunđalaca, ljudi koji su se žalili, i iznerviranih ljudi koji su sad morali da odluče šta će raditi narednih sedam sati.

 

Usred tog haosa bila je jedna majušna, bakica Grkinja, nekih osamdesetak godina, sva obučena u crno; čula je vest o kašnjenju poletanja i nastavila da ide dalje prema sedištima u velikoj čekaonici aerodroma. Sela je i zatvorila oči sa osmehom na usnama kao da je meditirala. Prošetao sam se jedno dva sata oko Olimpijskog aerodroma, i natrag u čekaonu gde je i dalje sedela bakica; mirna i spokojna, u istoj poziciji kao i pre dva sata.

 

Zatim sam seo u taksi i odvezao se u bioskop koji se nalazio u blizini. Nakon tri sata, vratio sam se na aerodrom, a starija bakica je i dalje mirno sedela u svom maniru. Osam sati kasnije, svi putnici smo se ukrcali na avion i poleteli. Stara grčka bakica sela je tačno nasuprot mog sedišta. Nasmejala mi se dok smo sedali na svoja mesta, a onda, verovali ili ne, narednih 13 sati koliko je trajao prekookeanski let, bakica se nije pomerila ni makac. Ona se nije pomerila, nije ustajala, nije pila, jela, gledala film, nije se žalila; ponašala se isto kao i u čekaonici aerodroma, sedela je sa identičnim zadovoljnim osmehom na licu.

priča sa aerodroma
Naše misli su polja energetskih krugova, polja misli, a samim mislima ne samo da utičemo na sebe, već i na sve one oko nas takođe.

Konačno, skoro 22 časa nakon poletanja, sleteli smo u Atinu. Dok smo napuštali deo carine, primetio sam stariju bakicu u crnom kako se našla sa svojom porodicom koja ju je dočekala na aerodromu. Smejala se, izvadila poklone mnogoj dečici koja su bila tu, grlila je svakoga, i bila u divnom radosnom raspoloženju, puna energije, i srećna dok je napuštala aerodrom.

 

Skoro 30 godina je prošlo od tad, i ja i dalje pamtim tu malu bakicu, iako smo jedino razmenili osmehe. Svaki put kada sam je pogledao, osetio sam da se osećam prijatnije, spokojnije, u miru, i manje sklon nemiru koji su ostali putnici osećali. Njeno nasmejano stanje je uticalo na sve one koji su je posmatrali, tako što ih je umirivalo i opuštalo. I dan danas, kad god sam u situaciji sličnog odlaganja leta, ja se setim stare grkinje u crnom, i podsetim sebe kako da uđem u polje mira.

 

Naše misli su polja energetskih krugova, polja misli, a samim mislima ne samo da utičemo na sebe, već i na sve one oko nas takođe. Stara grčka bakica je bila u stanju da širi oko sebe nevidljivu energiju zadovoljnog blagoslova na sve nas koji smo bili na tom letu, radeći ništa drugo do sedenja i razmišljanja. Očigledno je da je bakica rezonovala svoj unutrašnji mir na sve nas.

 

Širi radost, možda ćeš baš ti nekom ulepšati dan :)

Leave a Comment