Viktor Vilasenjor - Poverenje je lekovito

Živeti i davati od srca.

Da li kafa može proveriti tvoje poverenje?

 

Sveštenik Žan Melburn priča događaje iz svojih ranih dana službe, sa ljudima sa ulica, 1960-ih godina.

 

Bio sam šokiran. Sa 17 godina diplomirao sam na Harvard Univerzitetu, odsek Bogoslovija. Zatim sam polagao državni test, prošao i postao najmlađi sveštenik kome je Država Kalifornija ikad izdala dozvolu za rad. Odmah sam započeo rad na ulicama San Hosea, i San Franciska, dovodeći mlade ljude u dve sigurne kafedžinice koje sam osnovao, kako bi imali bezbedno, toplo mesto za spavanje i boravak. Međutim, ubrzo sam se iscrpeo, stalno idući od jedne do druge sigurne kuće, ponekad i nekoliko puta za noć. Dva puta sam skoro slupao svoj Honda motor, od umora koji me je savladao u toku vožnje. Konačno, moji nadređeni u crkvi, odlučili su da mi je potreban odmor. Predložili su mi Meksiko, što mi je bilo sasvim u redu, jer od kad sam radio sa Meksičkim farmerima u poljima za vreme svoje srednje škole, nameravao sam da posetim tu Zemlju.

Ali ono što me je šokiralo nije bilo to što su me moji nadređeni poslali na odmor. Ne, već to, da je na aerodrom došlo oko 200 mladih ljudi da me isprati na moj avion. Mislio sam da nisam uspeo. Mislio sam da nisam uspeo da doprem do ovih ‘uličnih’ klinaca. Mislio sam da me smatraju samo blesavom budalom koja im sugeriše da prestanu da uzimaju drogu i praktikuju sex pre braka.

Rasplakao sam se kada sam video gomilu omladine koja je došla da me isprati. Nosili su cveće i bacali ga u vis u znak ispraćaja. A ja sam zaista mislio da su me videli samo kao lakrdijaša, glupog idiota koji nikad nije uzimao drogu niti imao sex pre braka. Ali stotine i stotine njih došlo je da me isprati, mahali su mi, plakali, i govorili koliko me vole.

Imao sam 23 godine tada, a u službi sam bio nepunih 6 godina…

Nikad neću zaboraviti svoju prvu noć u San Francisku, kada sam čistio blatnjavi podrum i pripremao sve za sigurnu kafedžinicu: začuo sam užasni, parajući vrisak od napolje. Istrčao sam stepenicama na ulicu gde sam zatekao tri pijanca kako maltretiraju jednu devojku. Rasterao sam ih i devojku odveo dole, u podrum, zatvorio vrata, zaključavajući ih katancem.

Devojka, Nensi, bila je prekrivena povraćkom. Pomogao sam joj da se umije i dao joj moju vreću za spavanje i jaknu, kako bi mogla leći i odmoriti se. Zatim sam nastavio da čistim, puneći kante sa đubretom. Do sledećeg jutra, tri devojke spavale su na podu sigurne kafedžinice.

Nensi se probudila i posmatrala me u tišini dok sam radio. ‘Ko si ti?‘ pitala je.

‘Ja sam sveštenik’, odgovorio sam joj.

Stvarno?’ upitala je. ‘A gde sam to ja? Kakvo je ovo mesto?’

Ja radim sa Ocem Gabrielom – lokalnim sveštenikom i opaticama,’ objasnio sam. ‘Pretvaramo ovo mesto u sigurnu kuću, za ljude sa ulice, da se ugreju u toku noći i otrezne.’

‘I da pronađu Isusa,ha?‘ Nensi je pitala sarkastično.

‘Kol’ko ja znam, Isus nije izgubljen.’

Nensi je granula u smeh, a onda, malo po malo, vratila se svom skepticizmu. ‘Da, kako da ne.’

A onda, kada je videla da nemam nameru da od nje i ostalih devojaka tražim sex, upitala me je kako bi mogla da mi pomogne.

‘Naravno,’ odgovorio sam joj, i ona je počela da sprema samnom. Zatim se moj drugi gost od sinoć probudio – Brenda.

Njene prve reči glasile su: ‘Da li ovde ima neke kafe?’

‘Ne.’ rekao sam joj, ‘ali bi mogla da odeš i kupiš malo kafe za sve nas.’

Brenda se složila, te sam iz džepa izvadio nešto novca i da joj.

Nensi mi se smejala. ‘Ti znaš da se ona neće vratiti natrag sa kafom, jel da?’

poverenje je lekovito
poverenje je lekovito

‘Ne, ne znam to,’ rekao sam joj. ‘Sva čuda koja su mi se u životu desila bila su onda kada sam svoje povrenje stavio u tuđe ruke, u ime Isusa.’

Evo njega opet! Prodaješ Isusa!‘ Nensi je vrištala na mene. ‘Znala sam da ćeš to učiniti. Osvesti se! Iskoristiće taj novac za drogu, i ti to znaš!’

Međutim, sa svojom smirenošći i prijatnošću, upitao sam je: ‘Reci mi, da li si kao mala imala nekog ljubimca?’

Nensi je klimala glavom.

Da li si vilela svog ljubimca, i da li je on voleo tebe?’

‘Naravno, koja je tvoja poenta?’

‘Poenta je sledeća: ja sam shvatio da onda kad predamo svoja srca Isusu sa potpunim poverenjem, baš kao što smo to činili sa našim ljubimcima kao deca, čuda se dešavaju.’

Nensi je vikala, ‘Sranje! Ti si budala! Ta devojka se nikad neće vratiti, ni za milion godina!’

U tom trenutku, Brenda se vratila sa kafom i kesom punom krofni, govoreći nam, da kad je rekla vlasniku za koga je kafa, on je rekao da će na kraju dana doneti sve što mu ostane od peciva za nas.

Nensi je briznula u plač. I ja sam je zagrlio, tešeći je. Međutim, ona se opirala i plakala, ‘Ne! Ne možeš mi to učiniti! Ja nikad više neću u ništa da verujem!’

A onda je Brenda ‘probila led’ rekavši: ‘Nemoj verovati. Samo pij kafu. Prilično je dobra.’

Nensi je počela da se smeje. ‘Ok. To mogu da učinim.’

Onda smo svo troje seli na pod, pili kafu i jeli krofne, pričajući o našim ljubimcima i životu. Glasine su se brzo raširile, i za dve noći, sveštenik, opatice i ja, imali smo punu kuću mladih ljudi sa ulice.

Širi radost, možda ćeš baš ti nekom ulepšati dan :)

1 Comment

  1. saki

    najezila sam se bukvalno citajuci :)

Leave a Comment