Karl Studna - Nasmej se ako ti je do smeha!

Instant feed-back od sočiva kamere.

Da li kamere mogu otkriti vašu pravu ličnost?

Obožavam da me fotografišu! Koliko često čujete ljude da govore ovako nešto sa sjajem u očima i potpuno samouvereno? Predpostavljam da većina vas voli da se fotografiše identično koliko voli da ide kod zubara! Ovo je konsenzus koji sam slušao tokom mojih trideset godina koje sam proveo radeći kao fotograf. Prvo fotografisanje kojeg se detaljno sećam je kada sam bio mali dečak od četeiri godine, bilo je to za porodični portret. Nakon što je postavio svoje osvetljenje i aparat u našoj dnevnoj sobi, fotograf nas je postavio u strogu pozu. Poslednja stvar koju sam želeo jeste da mi neko govori da stojim mirno. Najradije bih skočio sa kauča i odjurio napolje da se igram. Želeo sam da budem slobodan, a ne prikovan i pod naredbom da se ‘ponašam’. Siguran sam da sam im svima kraljevski išao na živce dok sam se kenjkao i žalio! Zasigurno nisam uviđao nikakvu vrednost u ovom iskustvu, niti bilo kakvu svrhu koja mi je bila interesantna i vredna napora.

Ubrzo nakon ovog fijaska, počeo sam da gledam TV šou Voli to Bobe. Bob Kamings je bio moderni, neženja fotograf, koji je bio slobodnjak i pravi miljenik dama. Šou je uvek počinjao sa brzom pesmom i kada se ona završila Bob bi se pojavio. Kada bi podigao svoj fotoaparat i fotografisao publiku, Bob bi rekao: Nasmešite se, mislim da će vam se ova fotografija dopasti! Ova slobodna, bezbrižna, srećna, kreativna, odrasla osoba mi je još od ranog detinjstva ‘urezala’ u glavu ideju da je biti fotograf nešto veoma zabavno. Definitivno je izgledao mnogo srećnije nego moj tata, ili bilo koja druga odrasla osoba u mojoj blizini.

Ovaj TV šou, kao i njegova pozitivna referenca da je imati kameru uperenu u svoje lice nešto pozitivno, jeste definitivno jedini put kada sam kao dete doživeo fotografisanje kao nešto što je uživancija. Ostatak vremena to se činilo kao neka obaveza ili nešto što je trebalo da se obavi na određen način.

U ranim pedesetim i šezdesetim godinama, protokol je bio sledeći: fotograf bi zadao komandu Ptičicaaaa! I svi ispred fotoaparata bi u jedan glas reagovali svojim plastičnim, malter osmehom. Ova tehnika je sigurno smišljena od strane nekog pametnjakovića koji je to video kao jednostavan način da natera ljude da opuste svoje usne u oblik osmeha, dok bi govorili tu blesavu reč. Jasno je da poenta nije bila u probuđivanju spontanog osmeha koji bi na filmu izgledao autentično. Zamislite da je tada postojao drugi scenario koji bi efektivno motivisao ljude da se nasmeju prirodno. Da je takav neki pristup uhvatio korena, sigurno bismo uživali u fotografisanju i ceo taj proces doživeli kao razigrani momenat u kojem možemo pustiti svoju svetlost da sija punim sjajem.

 

photo by: samlim
photo by: samlim

 

Kada smo moja žena i ja putovali po udaljenim predelima Butana pre par godina, skoro svako kome sam prišao da ga fotografišem imao je identičnu reakciju. Gledali bi me pomalo zbunjeno, ne kontajući zašto uopšte želim da imam njihovu fotografiju, ali bi klimnuli u znak odobrenja, potpuno u miru sa celim tim procesom. Nisam od njih tražio da se smeju niti išta drugo osim da budu prisutni. Oni bi jednostavno pogledali u kameru i izgledali bez i jedne jedine brige, misli ili plana. Ja sam zapravo bio svestan da nisu osećali kao da treba ikako specijalno da se ponašaju ispred kamere. Nisu pokazali ama baš nikakve znake zabrinutosti u vezi svog izgleda, u vezi toga kako su obučeni ili da li se ‘dobro slikaju’. Smejali su se iskreno onda kada su to i sami želeli.

Biti ispred kamere znači primiti povratnu reakciju istog momenta u vezi toga gde su nam trenutno misli. Kako se osećamo u vezi sebe? Kakve to lažne vrednosti namećemo sebi koje nas odvlače od toga da budemo u potpunosti prisutni u sadašnjem momentu, da sijamo i zračimo, da budemo živi, sada kada smo ispred fotoaparata? Kako to izgleda biti potpuno autentičan u ispoljavanju svog istinskog Ja, baš u ovom momentu, ispred naprave koja objektivno dokumentuje svaki momenat ispoljavanja koji se dešava? Svaki put kada smo ispred sočiva možemo proceniti šta nam je to istinski važno i savladati voljnost da budemo iskreni.

Širi radost, možda ćeš baš ti nekom ulepšati dan :)

Leave a Comment