Stiv Čendler - Poglavlje dvanaesto: Moć svesnog stvaranja

“Moraš biti naučen da mrziš i da se bojiš, to mora biti utuvljeno u tvoje malo slatko uvce.” – Južni pacifik

Setićete se da se u poznatom mjuziklu “Južni pacifik” mladi američki vojnik zaljubio u devojku sa Pacifičkih Ostrva. Njegova ljubav ga je sprečavala da usvoji neku od opšte prihvaćenih predrasuda usmerenih protiv tamnoputih ljudi, u koje su drugi belci verovali u to vreme. Njegova priča je bila ljubavna priča, ali pre ili kasnije drugi su se pojavili sa sopstvenim pričama o različitim rasama i različitim stereotipovima. I kao što sjajna pesma ističe, ove priče o predrasudama su priče koje moraju biti podučene, one ne nastaju prirodno. Predrasuda nije ništa više od negativne priče koju su ljudi smislili da bi im dala osećaj prednosti. Oni osećaju da umanjivanje tuđe priče jača njihovu sopstvenu. “Jedna dobra stvar kod mene je da nisam jedan od njih.”

Ali priče takođe mogu biti konstruisane u dobre svrhe. Jednom kada se shvati istinska moć priča, priče mogu biti pozitivno upotrebljene da poguraju dobru svrhu unapred. Priča ima moć da to uradi. Očaravajuća priča može biti na neki način upoređena sa nuklearnom energijom, ako se upotrebi za dobro može da osvetli i zagreje ceo grad.

Moj prijatelj Barton iz Njujorka me je nazvao jer je njegova kompanija imala problem s nekolicinom povremenih radnika koji nisu zaista radili onoliko sati koliko su rekli da hoće. Bilo ih je samo nekoliko koji su upisivali više vremena nego što su radili, ali dovoljno da uznemiri. Većina njegovih ljudi je bila časna i njihovom rasporedu se moglo verovati. Ali sada je imao dovoljno delinkvenata da se zabrine. Odlučio je da postavi sat sa karticama prostoru kompanije, da bi postojao precizan, pouzdan zapis ko kada dolazi i odlazi s posla. Ali, brinuo se kakvu će poruku to poslati.
“Bojim se da će izgledati da više ne verujem svojim ljudima ako postavim sat. Tako da nisam siguran da li to da uradim.”
“Pa, ako to jednostavno uradiš šta će oni pomisliti?” – upitao sam.
“Pomisliće da ovde postaje kao u fabrici u kojoj se nikom ne veruje.”
“Potpuno si u pravu” – rekao sam.
“Znači misliš da ne bi trebalo da postavim časovnik?”
“Ne, nisam to rekao.”

Barton i ja smo dugo pričali o satu za merenje, jer sam hteo da shvati da on ima moć da oblikuje stvari. To je moć za koju nije znao da je poseduje. Postavljanje sata nema nikakvo istinsko značenje samo po sebi, ništa nema značenje samo po sebi, dok se ne pojavi neko ko će prikačiti priču za to. Kada bi samo postavio sat njegovi zaposleni bi sami prikačili značenje za taj događaj i to bi najverovatnije bilo veoma negativno mišljenje o kojem je Barton brinuo.

Zašto ne bismo primetili da sat u ovom savršenom neodređenom trenutku nema nikakvo značenje. Bez onih koji pričaju priče ne znači ništa. To je samo sat za merenje Koji tu stoji. Kada ljudi mogu da se fokusiraju u trenutni momenat svesnosti, momenat koji predstavlja ono što ratnici samuraji nazivaju “bez uma”, onda mogu da vide neutralnost svih svetovnih stvari, i onda, tek tako ako odaberu mogu da naprave priču. Može li Barton da napravi takvu priču? Može li da da značenje satu za merenje i pre nego što se taj događaj desi? Da, naravno da može. U tome je moć priče kada je svesno stvaraš. Barton može iskoristiti moć priče da stvori mišljenje koje je moćno i očaravajuće i koje postiže ono što on želi.
“Ja nisam siguran šta želim.” – rekao je Barton
“Zbog čega želiš da postaviš sat tamo? Kako bi želeo da oni reaguju na njega?”
“Želim ga tamo postavim da bismo imali precizniji obračun ko radi a ko ne radi. I iskreno rečeno ko nas vara. Ali to nije jedino, jer mi je takođe palo na pamet da ima ljudi koji rade suprotno, koji ulete i urade nešto a ni ne upišu vreme, samo da bi završili posao. Tako da bih voleo da svi koriste sat a da ne izgube nijedno pozitivno osećanje koje imaju o radu ovde.”
Ovo je bilo dobro za znati. Barton je imao jasnoću u svojoj nameri. Kada bi mogao da iskristališe sve svoje namere na poslu s takvom preciznošću,  njegova kompanija bi bila zaista funkcionalna.

moć svesnog stvaranja
moć svesnog stvaranja

Predložio sam Bartonu da kaže svojim ljudima upravo ovo što je meni rekao.
“U redu, u redu,” – rekao je Barton – “sve to lepo zvuči itd. ali kako da uradim to a da ne izazovem prezir?”
Predložio sam mu da ispriča priču, istinitu priču, ali ipak priču. Predložio sam mu da ispriča kako:
“…kompanija brzo raste, jer smo postali mnogo dobri. I naši nas klijenti vole, i više nismo mali majušni tim koji smo nekad bili. Tako da bi trebalo da odgovorimo na naš rast time što ćemo dodati efikasnost, i sisteme kako napredujemo dalje, koji bi pratili naše aktivnosti. Vi toliko često izlazite i ulazite na razne strane da stari sistemi ne mogu da isprate aktivnost. Tako da sam odlučio da postavim automatizovano praćenje vremena. Videćemo kako će ići, vidite da li će vam se svideti kad se naviknete na njega. Toliko puno vas radi toliko vredno da ne želim da izgubim ni minut vašeg doprinosa nama. Ovaj automatizovani sistem će zabeležeti vaš rad tačno u minut, tako da nikad nećete biti uskraćeni. Neki od vas ulete ovde na nekoliko minuta da urade nešto što su zaboravili i ne upišu to na karticu, znam da se to desi. Ali ne više, razvijamo se dalje i želim da vas ispoštujem i nagradim za to. I ako imate bilo kakve ideje kako bismo mogli da se automatizujemo ili uključimo još neku visoku tehnologiju samo me obavestite.”


Kada Barton počne da uviđa moć unapred smišljene kreativne komunikacije, oblikovaće priču u svojoj firmi shodno tome. Stvari se dešavaju ali one ne znače ništa dok im ljudi ne dodaju značenje. Ako možete da budete ispred talasa pričanja priče, u porodici ili u firmi, možete oblikovati više događaja tako da teku u smislenom pravcu.

Kad već pričamo o porodici, imao sam jednog prijatelja s kojim sam radio u advertajzing agenciji, koji je intuitivno znao kolika je moć unapred kreirane priče. Vik je trebao da kaže svojoj deci da će se on i njihova majka razvesti. Jedne večeri, večeri kada je planirao da im kaže, dok sam pakovao svoje stvari za odlazak, primetio sam da je svetlo još uvek uključeno u njegovoj kancelariji dole u hodniku. Pitao sam Vika šta radi.
“Pripremam nacrt razgovora.” – rekao je
“Ko je klijent?” – upitao sam
“Moja deca.” – rekao je
Dok sam ulazio u njegovu kancelariju da bliže pogledam, video sam da je Vik napravio ogroman nacrt ispunjen porodičnim slikama sa linijama povučenim od slika do njegovih troje dece u donjem delu.
“O čemu se ovde radi?” – upitao sam
“To su linije ljubavi,” – rekao je – “želim da moja deca vide sve ljude u porodici koji ih vole i uvek će biti tu za njih, voleći ih, s mamom i tatom ovde na vrhu, i da se to nikad neće promeniti čak ni posle ovog razvoda, neće se nikad promeniti.”
Dodirnulo me je koliko srca i kreativnosti je Vik ulagao u taj porodični sastanak. S obzirom da je razvod bio donekle neizbežan, smatrao sam da njegova deca imaju sreće što imaju oca koji će odvojiti vreme da to ispriča na ovaj način. Poželeo sam da on i njegova žena oporave svoje partnerstvo. Elem, Vik je stvorio za svoju decu najbolju moguću priču koja je bila dostupna u tom momentu. Bila je istinita, bila je tužna, ali je bila puna ljubavi i moćna.

Semjuel Klemens je takođe bio odličan pripovedač. Čak je napravio lik koji će igrati u svom životu, koji se zvao Mark Tven. Mark Tven je znao puno o tome kako se životi menjaju kada se priče promene, i pisao je predivno o priči o rasizmu koja je zamenjena pričom o ljubavi deteta u Tomu Sojeru. Da bi ti se rasizam čak i pojavio moraš biti pažljivo podučen. Druga priča unutar priče mi pada na pamet kada se setim Toma Sojera, to je priča o Tomovom bojenju ograde. Jednog dana je Tom Sojer morao da ofarba ogradu krečom, i to je bio zadatak koji je mrzeo. Automatski prva priča bi bila: “Jadni Tom, on mora da ofarba ogradu, ha ha ha.” Ali Tom i Mark Tven su znali kako da promene značenje događaja, tako da je Tom počeo da priča priču svojim prijateljima kako je farbanje zabavno, kako je bolje od pecanja ili bilo čega drugog. Na kraju je priča postala toliko dobra da su ga prijatelji molili da im dozvoli da završe farbanje ograde. Tom je izašao iz ove avanture sa novo stečenom mudrošću o životu, on je odlučio da svet ipak nije tako besmislen, on je otkrio veliki zakon ljudske akcije, naime: “Da bi naterao čoveka ili dečaka da žarko zaželi nešto, dovoljno je to učiniti teško dostupnim.” U toj tački Mark Tven dodaje svoje sopstveno zapažanje: “Rad se sastoji od bilo čega što je telo obavezano da uradi, a igra se sastoji od bilo čega na čega telo nije obavezano da uradi.”

Tom Sojer i priča o farbanju ograde unutar priče, je opstala godinama, čak i danas možete pogledati u vaš lokalni dnevnik i naći oglas organizacija koje priređuju “Tom Sojer žurku”(prim. prev. autor je iz SAD) da bi ljudi došli da im pomognu da ofarbaju nešto. Negativne priče, kao na primer kako je dosadno farbati, bacaju svoje čini, i osim ako to jasno uvidimo, možemo se upetljati u njih, nesvesni naše moći da ih promenimo. Uzmimo za primer Bartonovu odluku da ispriča novu priču o satu za merenje, nije farbanje ograde ili otkucavanje kartice na satu ono što je teško podneti, nego priča o tome.

Širi radost, možda ćeš baš ti nekom ulepšati dan 🙂

1 Comment

  1. slavica živković

    Asolutno predivno, bez reči sam ostala!

Leave a Comment