Luiz L. Hej - Vrata se Otvaraju

Veoma sam ponosna na film koji smo snimili osamdesetih godina, a koji se zove ” Vrata se tvaraju ( Doors Opening). U svojoj ordinaciji za savetovanje, uvek sam imala po nekoliko gej muškaraca. A kada se AIDS pojavio, uplašio je sve na Planeti. Sećam se da me je jedan od tih muškaraca pozvao i rekao: ” Luiz, da li bi htela da osnuješ jednu malu grupu za ljude sa AIDS-om? ” Nisam znala šta da odgovorim? Šta bi to moglo da znači? Ok., rekla sam. “Hajde da se sastanemo.”

Sledeće nedelje, šest mladih muškaraca došlo je u moju kuću. Pričali smo o otpuštanju rezignacije i opraštanju, i kako da volimo sebe. Nisam tačno znala šta ćemo i kako, ali sam znala šta nećemo: Žrtveno ponašanje tipa: ” Jao kako je ovo grozno!” Zauzećemo jedan pozitivni pristup i videćemo šta će se dogoditi. Razgovarali smo, pevali, meditirali, a potom su otišli kući. Sledećeg jutra, jedan od njih me je nazvao i rekao: ” Luiz, ovo je prva noć da sam mogao zaspati posle četiri meseca nespavanja.”

Sledeće nedelje došlo je 12-oro ljudi. Sledeće- 20-oro. Broj polaznika je rastao iz nedelje u nedelju. Kada je broj dostigao 90 odoba, moja dnevna soba postala je tesna. Uspeli smo da nadkemo gimnastičku salu u Zapadnom Holivudu(West Hollywood) koja nas je primila da se tamo okupljamo. Prvo veče sastajanja, došlo je 150 ljudi! Broj je skočio sa 90 na 150! Potom se udvostručavao i duplirao dok nam i gimnastička sala nije postala premala. I najzad, grad nam je obezbedio mesto za sastanke svake srede uveče. Došlo je do tačke da smo imali opo 800 ljudi svake srede.

To je na neki način bilo mesto za AA sastanke, mesto gde su ljudi mogli da dodju i da se osećaju sigurno, gde su mogli da razgovaraju i oslobode tereta. Meditirali smo i pevali, a na kraju svakog sastanka svi smo se grlili. Ovo sada zvuči vrlo normalno, ali u to doba, ljudi su se plašili da dodirnu svakog ko ima AIDS.

Dolazilo je mnogo, ali mnogo mladih muškaraca, koji su bili veoma uplašeni. Bili su bukvalno deca. Zato sam ih zamolila da donose svoje mede na sastanke. Tako da su svi sedeli, grleći svog medu. To ih je učinilo da se osećaju sigurnim i voljenim.

Dve godine, ja lično sam nosila svog medu. Sećam se da sam pomislila:” Ako ih molim da donesu medvediće, pa onda valjda i ja mogu da ponesem svog!” Jednom, dok su me intervjuisali na CBS-u, pokušali su sve moguće da mi oduzmu mog medu iz naručja. Ja sam to apsolutno odbila!

Kako se vest širila i naši sastanci postajali sve veći i brojniji, želeli smo da napravimo mali video, da podelimo naša iskustva i sa ostalim grupama. Shvatili smo da bi nas to koštalo puno novca, koji nismo imali. Zato sam odmah počela sa svojim afirmacijama u vezi toga. Znala sam da ćemo imati prave ljude, da urade prave stvari u pravom trenutku. Sledeće što se desilo: Pojavio se režiser!

On nas je predstavio Kolinu Hidžinsu(Colin Higgins), velikim holivudskim režiserom i scenaristom. Jednog dana, Kolin je hteo da stavi fond u moju fondaciju. Ja sam mu rekla: “Fondaciju? Pa ja nemam nikakav fond?”

“Ok. “-rekao je, “Rećiću svom advokatu da napravi jedan za tebe.”

I tako je nastala Hej fondacija(The Hay foundation).

Zapamti ovu afirmaciju: Čitav Univerzum me voli i podržava u svim mojim nastojanjima. Kada kažem Univerzumu šta je ono što želim, vrata se otvaraju.

Širi radost, možda ćeš baš ti nekom ulepšati dan 🙂

Leave a Comment