Stiv Čendler - Laž br. 6: Ja tu ništa ne mogu

U ranijem periodu svog života, svaki dan sam se budio sa idejom, da će se moj duh zapaliti sam od sebe. Da će ga dobar film, knjiga ili inspirativni razgovor pokrenuti i zapaliti. A onda su finansijske, porodične i poslovne okolnosti, koje sam ignorisao dovoljno dugo konačno kulminirale, da bi me razne pozicije iz kojih sam morao da se iskobeljam i sa kojima sam morao da se izborim motivisale da se pokrenem. Uskoro me je sama kriza, u mom životu zapalila, i to je postala moja nova navika. Da bi pronašao nešto energije, ja sam samo čekao da kriza postane dovoljno velika i neizdrživa.

Pre nego što bi se nova kriza pojavila, razmišljajući o problemima u svom životu, ja bih samo ponavljao sebi: Ja tu ne mogu ništa.

Govoreći to sebi, ja nikada nisam morao da razmišljam dalje od problema. Tada još uvek nisam prihvatio činjenicu, da ja imam kontrolu nad svojim životom. Nisam shvatao činjenicu, da nisam morao čekati spoljašnju okolnost, koja bi me naterala na akciju. Nisam želeo da se suočim sa istinom, da ja sam mogu stvoriti svoj unutrašnji pritisak.

Danas koristim šest jednostavnih reči, koje me vraćaju natrag, u dodir sa tim pritiskom. Ovaj citat ponavljam do besvesti. Ponavljam ga čak i drugim ljudima, i ne smeta mi kada mi oni kažu da sam im to već rekao, jer neke ideje su toliko korisne i dobrobitne za tebe, da se uvećavaju i jačaju, svaki put kada ih ponoviš. Jedan od takvih citata, za mene, je ovaj od Henri Davida: Stvari se ne menjaju, Mi se menjamo.

Stvari se ne menjaju, mi se menjamo??? Zašto onda trošimo uzalud svoje živote, želeći da se stvari promene??? Zašto provodimo toliko vremena, u nadanju da bi stvari mogle biti drugačije za nas?

Psihoterapeut Dr. Bred Blenton kaže: “Većina nas nikada ne ode dalje od nade, pomame i razočarenja iz doba adolescencije. Žudnja za nečim je način da uklonimo sebe iz sadašnjeg trenutka. Nada donosi večnost. Ma do đavola sa tom nadom! Uz pomoć nade, većina nas izbegava da odraste.’

Laganje sopstvene duše je nesvesni pokušaj izbegavanja promene. Lažemo tako što govorimo sebi: ljudi se nikad ne menjaju, ja se nikada neću promeniti, tako je kako je, ja tu ništa ne mogu…

Ali UVEK postoji nešto, što ja mogu da učinim. A ako to što učinim ne uspe, pa šta?!  Samo to, što sam se pokrenuo i uradio nešto, me je promenilo. Sama ta akcija, umesto proveravanja i izbegavanja. Postoji još jedan citat koji je ovde mnogo vredan, Dž. K. Česterton kaže: Ništa ne uspe tako dobro, kao što uspe neuspeh.

Većina nas ima iracionalni, sujeverni strah od neuspeha. Mi mislimo kako bi bilo strašno, kada bi nešto pokušali, i to slučajno ne uspe. Kada bi nešto pokušali, i bili neuspešni, taj neuspeh bi bio gori, nego da uopšte ne pokušamo bilo šta. A kada kažemo, da to nešto, možda ne bi uspelo, mi ustvari mislimo, da ne bi promenilo ništa. Ali to samo znači, da zaboravljamo izreku: Stvari se ne menjaju, mi se menjamo.

Stoga, moje pokušavanje i neuspesi, možda neće promeniti spoljašnjost, ali će sigurno promeniti unutrašnje stanje. Moj sopstveni osećaj kontrole. Ništa ne uspeva, kao neuspeh.

Čovek koji je stvorio kompaniju pod nazivom IBM, Tomas Votson senior, rekao je: ‘Ako želiš da udvostručiš svoj rejting uspeha, prvo udvostruči rejting sopstvenih neuspeha.’

 

- "Ako želiš da udvostručiš svoj rejting uspeha, prvo udvostruči rejting sopstvenih neuspeha. "
– “Ako želiš da udvostručiš svoj rejting uspeha, prvo udvostruči rejting sopstvenih neuspeha. “

 

Strah od neuspeha, sprečava uspeh. Strah od gubitka, prouzrokuje da tim izgubi. Jednom sam gledao jedan tim, kako gubi u fudbalu, samo zato što su primenili sve ikad postojeće taktike predostrožnosti, puni straha, da ne izgube vođstvo. Sve što su tako postigli je to što su oduzeli duh timu, baš u momentu kada su trebali da budu najjači i puni strasti, da završe igru. Preuveličali su i fokusirali svakog od igrača na strah da će možda izgubiti. To je bio gigantski transfer straha, od strane trenera i osoblja tima, ka samim igračima.

Baš kao što roditelj čini na svom detetu. Beba je meki, pufnasti paketić, kostiju i mesa, koji može da pada i pada, iznova i iznova, a da se pri tom nikad ne povredi. Tako beba uči da hoda, zatim da trči. Međutim, roditelj vidi bebu koja pada i počinje da vrišti: ‘Ne,ne,ne povredićeš se !!!!’ Kao da je povrediti se, uvek obavezno loša stvar.Tada se dešava, taj transfer straha. To je način života: igraj, tako da nikad ne izgubiš.

Veliki košarkaški trener, Džon Vuden, bi svom timu, pre utakmice govorio: ‘Tim koji danas napravi najviše grešaka, pobeđuje.’

Nedavno sam čekao u redu na kasi, u jednoj knjižari. Jedan stariji gospodin, koji je stajao ispred mene, zamolio je ženu za kasom za jednu uslugu:

“Vi dobijate wall street journal dnevno, je’l tako ?”

“Da”- reče ona nestrpljivo.

“Pa… znate šta, ja neću dolaziti u radnju, do sutra poslepodne, pa se pitam, da li bi Vi ikako mogli da pričuvate jedan Vol Strit Žurnal za mene.”

“Pa ne baš, mi nemamo praksu to da radimo.”

“Ne možete da mi rezervišete jedan?”

“Ne gospodine, ne postoji ništa u našem sistemu, što bi nam dozvolilo da to učinimo.”

“Ne čini mi se da bi vam to bilo baš neki problem…”

“Gospodine ! Upravo sam Vam rekla, ja tu ništa ne mogu !”

Pošto sam prisustvovao ovoj maloj, patetičnoj sceni, pitao sam se da li je istina, da ona tu zaista ništa ne može. Jedna stvar mi je odmah pala na pamet: mogla je da uzme njegovo ime, i da se postara, da kada sutra stigne žurnal, jedan bude odvojen za gospodina, sa njegovim imenom. Mogla je čak da traži od njega da plati unapred. Setio sam se još mnogih stvari koje je ona mogla da uradi, samo da je to i htela. Međutim, njoj je očigledno bilo lakše da laže i sebe i njega.

Ja tu ne mogu ništa – je uvek laž. Da si ti na njenom mestu, i radiš tamo, pa ti bi tom starcu kupila novine iz svog džepa! Išla bi u drugu radnju, ako je u tvojoj nestalo, ma učinila bi sve, samo da on dobije svoje novine. Ili služiš u životu, ili ne. Nema zlatne sredine. Ako je tvoja posvećenost i obaveza da služiš, onda uvek postoji nešto što možeš da učiniš.

Takođe sam pomislio, koliko je taj stariji gospodin ostavio para u toj prodavnici, poslednjih par godina. Zašto je bolje izabrati slagati njega, nego ga ispoštovati? Laganje njega, je samo spoljni simptom, laganja koje je primenjivala na sebi:

Ne postoji ništa što ja mogu da promenim sa ovim mojim poslom. Ne postoji ništa što ja mogu da uradim sa ovim nerazumnim zahtevima mušterija. Ne mogu ja ništa da uradim, da budem srećnija na poslu i da imam ispunjavajuću karijeru.

Inače, ta je knjižara uložila mnogo truda da postigne izgled mesta sa toplom i prijateljskom atmosferom. .Čak su odvojili i jedan mali deo za kafe, gde su mušterije mogle da pijuckaju espreso, dok pričaju o knjigama. Imali su i klavir, gore, na spratu, gde je svirana cool džez muzika, kako bi još više upotpunila atmosferu cele knjižare. Hajde uđite unutra, cool ljudi, i pogrbite se nad svojom kafom, kao Anđeli pokajanja. To je bila poruka te knjižare. Ali ipak, nisu mogli da zadrže novine jedan dan, za starijeg gospodina, koji ih je želeo.

Kada je gospodin tužno otišao, i kada je došao moj red na kasi, rekao sam dami koja ga je odbila, da sam se upravo predomislio. Da ću vratiti ove knjige na police, i kupiti ih na internetu. Da se neću vraćati ikada, a rekao sam joj i zašto.

Uvek postoji nešto što ja mogu da učinim.

Širi radost, možda ćeš baš ti nekom ulepšati dan :)

Leave a Comment