Stiv Čendler - Laž br. 14: Šteta što nismo zabeležili kamerom!

Mislim da smrt pridobija svu moć nad nama, onog trenutka, kada počnemo da obožavamo svoju prošlost. Kada sve što radimo, činimo zbog nostalgije, bez ikakve nove,sveže budućnosti, i svu moć prebacujemo u prošlost.

Važno je znati, da prošlost može da protraći naše živote , kada je koristimo na ovakav način. Ona čini da sadašnjost zvuči bledo, i ne baš obećavajuće.

Postoje ljudi koji misle, da sve ono što ne odaje počast prošlosti , važi za sramotno .Zato, sve što se dešava jeste sramotno. A sve ono što se nije desilo, je još više sramota. Život im se sastoji, od prelaska sa jedne sramote, u drugu.

Igra sramote, je rezultat pridavanja preterane važnosti u prošlost. Pretvaranje, da prošlost ima veću emocionalnu rezonaciju , nego sadašnjost.

Laganje o superiornoj moći prošlosti, ima svoju svrhu: ono nas sprečava da uživamo u sadašnjosti , i da kreiramo dalju budućnost. To je život, koji je oblikovan nabacanom gomilom sećanja. Ova gomila je zapaljiva. Ona gori, i izgori svaku šansu ,da budemo odlični u ovom trenutku.

Sva sramota dolazi iz sećanja. Konstantna osećanja sramote, koja se ponavljaju, su posledica našeg dopuštanja, da sećanja dominiraju nad našim životom.

Šteta što to nismo snimili kamerom ! “- kažu mi moji rodjaci.

Zašto? ” -pitam, ja.

Pa da bi kasnije to gledali. “

” A zašto bi to gledali kasnije ? “

” Pa, radi zabave! Da možemo da se osvrnemo unazad i setimo dobrih starih vremena . “

” Aaaa, dobro onda. ” -kažem ja,predajući se.

Ali ,oni vide da ja nisam baš oduševljen gledajući porodicne videe. Tajno pomislim u sebi: koje su šanse da ovo bude iole zabavno? Zasto oživljavati laž zvanu : dobra stara vremena ? Zašto se ne bi sastali i uživali što smo sada tu, u ovom trenutku, živi i zdravi. “ Moja porodica primećuje moju nevoljnost da učestvujem u tome:

Ti uopšte nisi zabavan “- kažu mi.

” Sa tim tvoj psihološkim idejama ! Videi će biti naši konačni, gorko slatki momenti ,zapamćene zabave !  Kada nam se dani približe kraju, kada zajecamo svaki put kada se podignemo iz staračkih kolica ,drugim rečima, kada budemo stari, želećemo da gledamo videe kada smo bili mladi.

Sećam se kada sam odveo mog sina Bobija, na školsko igralište, gde su se svi roditelji skupili sa svojom decom, pre početka prvog školskog dana. Bio sam zaprepašćen koliko je bilo roditelja sa video kamerama, koje su poneli, kako bi zabeležili prvi dan škole, svog deteta. To je bilo poput japi noćne more ! Kamere su preuzele potpunu kontrolu nad dogadjajem. Učitelji, koji su stajali stidljivi i iznervirani pred kamerama, deca koja su bila potpuno zbunjena, ne znajući šta treba da rade, neki roditelji bez kamera, koji su se saginjali ispod kamera, i izvinjavali se kamerama, kako bi se pozdravili sa svojom decom.

Ono što sam ja primetio tog dana, jeste strah na licima male dece, čiji su roditelji držali i upravljali kamerama. Sama činjenica, da su u školi po prvi put u svom životu ,bila im je dovoljno zastrašujuća, i umesto da imaju pored sebe roditelje  ,koji će ih utešiti i pružiti podršku, držati za ruku, gledati u oči i reći im kako je sve u redu , gledali su u roditelje iz čijih glava su virile crne naprave i sevali blicevi, dok su režali oštra naredjenja :

” Pogledaj Džejsone, pogledaj, pogledaj ovamo kad ti kažem!”

” Dženifer ! Dženifer!  Dženifer dušo!  Prestani to da radiš, spusti ruku dole! Pogledaj svoju učiteljicu ,Dženifer! Pogledaj svoju novu učiteljicu ! “

 

U zbunjenim očima dece, ceo fijasko sa kamerama, samo je pridodao osećanju napuštenosti. U budućnosti, kada budu gledali video snimak, Dženiferinog prvog dana u školi, članovi porodice će komentarisati kako Dženifer izgleda uplašeno ,i to će im biti neprijatno da gledaju:

” Jao dušice moja, pogledaj kako si samo uplašena!  Nisam znala da si se tako bojala da ideš u školu! Jaooo, ne mogu ovo da gledam! Ajde da premotamo, na snimak porodjaja, kada se Megan rodila ! “
Nedavno sam leteo avionom, i bio sam zarobljen na svom sedištu pored dvoje ljudi ,koji su medjusobno, vrlo otvoreno razgovarali jedno sa drugim .Muškarac i žena su se tek upoznali, ali su pričali glasno, čitav let, koji je za mene bio prava noćna mora ! Sve o čemu su pričali, bila je njihova prošlost, i kako je ova stvar tužna, i kako je ona stvar jedna velika šteta.

Nakon tužnih priča, muškarac je onda ispričao svoju poslovnu izdaju koju je doživeo, na čega je žena rekla:

” To je sramota! To je tuga Božija ! “

A nakon ženine ispovesti, o tome kako se prema njoj ophodio njen bivši muž, čovek je odgovorio:

” To je tužno, veoma tužno.

I tako, opet sve u krug, ponovo i ponovo, dok sam ja ludeo u tišini. Nisu prestajali da pričaju o prošlosti, a nakon završetka svake priče, oboje su odgovarali jedno drugom:

” To je tuga jedna ! Zaista je tužno ! “

 

Rečenicu : ” To je tako tužno ! ” , mora da sam čuo jedno 300 puta u toku tog leta.

Konačno, poželeo sam da se avion sruši. Poželeo sam da se pojavi kapetan, koji nas obaveštava da stavimo svoje glave izmedju kolena, jer će morati da sleti na planinu ispred!

” E to je tužno ! “, rekao bih onda, ovim pripovedačima ! “Hoćete tugu? E ,ovo vam je tužno! Ovo je prava šteta ! “-rekao bih ja, dok im kroz prozor pokazujem, avionsko krilo koje gori !

 

stiv čendler laž šteta što nismo zabeležili
Laganje o superiornoj moći prošlosti, ima svoju svrhu: ono nas sprečava da uživamo u sadašnjosti , i da kreiramo dalju budućnost. To je život, koji je oblikovan nabacanom gomilom sećanja. Ova gomila je zapaljiva. Ona gori, i izgori svaku šansu ,da budemo odlični u ovom trenutku.

 

Umoran sam od potrebe da se dramatizuje prošlost, i da se bude opsednut prošlošću. Tako da, što se mene tiče, ja mislim da nije šteta što nisam zabeležio prošli momenat na kameri, šteta je kada ne zabeležim sadašnji momenat. To je jedina, istinska šteta. Kada zapostavim da kreiram sadašnji život ,koji je vredan mog pogleda, kroz sočivo kamere mog uma.

Mi lažemo o superiornosti dobrih starih vremena, samo da bi zadržali sebe van akcije. Fokusiramo se opsesivno na prošlost, koja nas sprečava da istražujemo neznanu, i nesigurnu lepotu ,onoga što je upravo sada, i ovde ispred nas.

Širi radost, možda ćeš baš ti nekom ulepšati dan :)

Leave a Comment