Karmen Hara - Kako nas ljubav ujedinjuje?

Porodične veze koje svi imamo.

Naše zajedništvo je naša najveća snaga.

 

Ako zatvorim oči, mogu sve iznova videti; veliki, zreli, letnji paradajs, popadao je svoje plodove sa leve strane ogromne i plodne bašte moje bake na selu. Sagnula se da pokupi neke od najvećih primeraka dok su pilići mirno šećkali naokolo. U kući, moja starija sestra ljuštila je krompir za drvenim stolom. Još samo nekoliko sati, pomislila sam sa osmehom, i svi će biti ovde. Otrčala sam u prelepu baštu da pomognem svojoj baki u pripremanju porodične večere.

 

Kasnije, čitava moja porodica okupila se za drvenim stolom, baš kao što su se vekovima bezbrojne porodice i prijatelji okupljali zajedno obedujući. Da bi se smejali bez ustezanja, i jeli sveže spremljenu hranu, da bi širili radost zajedništva i uveravali jedno drugo da ćemo tako zauvek ostati ujedinjeni kroz ceo život – to je sve što nam je bilo potrebno. Radosno smo pričali i šalili se na razne teme za stolom. Niko se nije žalio što ne možemo da priuštimo sebi TV set za našu majušnu kuću, daleko udaljenu od gungule grada. Nije ni bilo pomena o ekstremistima komunističkog režima, koji je naše supermarkete ostavljao potpuno ispražnjenim da smo se mogli ogledati u čeliku polica namenjenim proizvodima. Jednostavno smo uživali u rustičnom ambijentu našeg doma i mira koji je dostavljao našim dušama, dok smo podizali čaše u zdravicu: ‘Za našu familiju!’

 

U smislu materijalnih stvari, bili smo veoma siromašni. Nismo imali tekuću vodu, a moja sestra i ja smo bile veoma pažljive sa malo dragocenih igračaka koje smo posedovale, sa kojima smo se igrale pridodajući predmete koje bismo nalazile u šumi, zajedno sa bogatom maštom. Uprkos našem siromaštvu, osećale smo se bogato u svojoj sposobnosti da jedna drugu ‘podignemo’ u svakoj fazi u našem životu. Još od najranijeg doba, znale smo šta je najvažnije.

 

 

Ako obraćate pažnju, vidite da postajete svesni vaše konekcije sa onima koji su došli pre vas i onima koji će doći posle vas – sa onima koje možda nikada nećete ni upoznati, ali koji se poput vas, takođe okupljaju za nekim stolom.
Ako obraćate pažnju, vidite da postajete svesni vaše konekcije sa onima koji su došli pre vas i onima koji će doći posle vas – sa onima koje možda nikada nećete ni upoznati, ali koji se poput vas, takođe okupljaju za nekim stolom.

 

Još kao mala devojčica, bila sam ubeđena da sam odlična pevačica i da ću se jednog dana pojaviti na televiziji. Uprkos godinu dana provedenih u bolnici zbog asme, razvila sam tako moćan glas, da sam pobeđivala na svakom takmičenju na koje sam otišla. A onda, kada sam stupila u svoje tinejdžersko doba, postajala sam slavna. Do svoje 27 godine, izbacila sam 12 albuma i postala najpoznatija zvezda u svojoj državi. Moja pevačka karijera omogućila mi je da svojoj porodici pomognem finansijski: nosila sam ih na svojim ramenima sa zadovoljstvom, jer su me uvek podržavali.

 

Kada sam ostavila Rumuniju iza sebe i emigrirala u Ameriku, plakala sam jer nisam znala kada ću ponovo videti moje. Odustajući od svoje domovine zarad zapada, odrekla sam se da ikada budem dobrodošla natrag u svojoj domovini – gvozdena zavesa stajala je između mene i mojih voljenih. Međutim, bila sam dovoljno srećna da pronađem svog muža veoma brzo po dolasku u SAD. I bila sam takođe srećna da je i on, takođe, dolazio iz jedne velike porodice koja mi je pružila dobrodošlicu. Uvek su bili tu jedno za drugo, slaveći svaku specijalnu priliku, i brinući se jedno o drugom u trenutcima teškoća, identično poput porodice koju sam ostavila za sobom.

 

Moj muž i ja samo takođe zasnovali porodicu i odgajali tri ćerke. Međutim danas, ne samo da nemam svoju porodicu, već je i moj muž, Virdžil, preminuo prošle godine zbog raka pluća. Tek onda kada je život uzeo toliko mnogo ljudi koje sam volela, shvatila sam koliko sam se moćno osećala kada smo svi bili na okupu. Baš kao i u svakoj porodici, i u našoj su postojale svađe, ali smo znali bolje od toga i ubrzo bi se vratili jedno drugom sa oproštajem.

 

Bili smo izvor snage jedno drugom. Uvek je neko bio tu da sasluša ovo drugo kada smo bili uplašeni ili tužni, neko ko bi nam pružio podršku i nežno nas podsetio da svoje misli vratimo natrag na sve ono što je predivno u životu – radost i optimizam. Ukusna hrana sa drvenog stola iz mog detinjstva nas je zadovoljavala, ali društvo je ono što nam je davalo nadu i vitalnost.

 

Danas, upoznajem mnoge ljude koji imaju luksuzne domove, i skupe, kvalitetne setove kineskog porculana u svojim ornamentnim trpezarijama, kao i dostupnost megamarketima koji ih mogu snabdeti 24h dnevno sa najukusnijim povrćem i voćem koje bi ikad poželeli da jedu. Oni takođe imaju porodice i susede, i poznaju jako mnogo ljudi, ali ipak se osećaju diskonektovano i usamljeno. Često sede sami sa svojim brigama, sigurni da ih niko ne bi razumeo, ubeđeni da bi porodica i prijatelji bili suviše zauzeti da bi saslušali njihove jade…te s’toga ostaju usamljeni i nepovezani.

 

Kada sedite za stolom sa drugima, vi obnavljate svoju snagu. Vi hranite sebe voćem zemlje, sa smehom, ljubavlju, razgovorom i sećanjima. Ako obraćate pažnju, vidite da postajete svesni vaše konekcije sa onima koji su došli pre vas i onima koji će doći posle vas – sa onima koje možda nikada nećete ni upoznati, ali koji se poput vas, takođe okupljaju za nekim stolom. Vi ste deo velike porodice zvane ljudska rasa. Mir i moć su vaši kada shvatite da nikada niste sami – da ste uvek saslušani, voljeni, vrednovani i podržani. Ovo znanje će vam dati hrabrosti da verujete u sutra i da nastavite da gurate napred čak i onda kada je put pun rupa, a staza ispred vas nejasna. To je moć celosti.

 

Širi radost, možda ćeš baš ti nekom ulepšati dan :)

Leave a Comment