Stiv Čendler - Kako da postanete ratnik?

Ja nisam bio ratnik vremena. I sigurno nisam bio ratnik bogatstva.

Sve dok nisam postao.

Dakle, šta se dogodilo?

Da li sam ponovo kreirao svoju ličnost?

Definitivno da (naravno, uz veliku pomoć mojih prijatelja. Prijatelja koji nisu ništa pomišljali kada sam falširao melodiju. Prijatelja koji se nisu pokupili I otišli od mene.)

Zaista duboki razlog zbog kojeg sam želeo da ponovo kreiram svoju ličnost bio je moje shvatanje (a meni shvatanje znači da je nešto za mene realno) da ponovno kreiranje moje ličnosti jeste I jedina stvar koju sam mogao učiniti.

Drugim rečima, za početak ponovo sam izmislio sebe (moju ego ličnost koju prezentujem), I kada sam je mogao sagledati, tu celu svoju ličnost – za koju sam smatrao da jesam – to je bilo moje ponovno kreiranje sebe.

Sve je to bila izmišljotina, izmišljotina izmišljena još u mom detinjstvu kao mnogobrojne reakcije na stvari koje su me plašile. Ljudi su me optuživali, ili su me plašili, ili su mi pretili, stoga, ono sa čim sam završio bilo je to da sam pronalazio način da udaram kontru I tako postignem to da se osećam bezbednim.

Mnogo ljudi je smislilo načine da se ponašaju na određeni način, I da se tako osećaju bezbedni. Neki ljudi su smislili zaista grube, naređivačke, zapovedačke načine ponašanja, koji su kasnije u životu razvodnjeni, I postali su nešto poput: Da! On je vođa! On je pravi vođa! – ali ipak, to je samo izmišljeno ponašanje kako bi odbranilo neki strah.

Dok su drugi ljudi stidljivi I zatvoreni – I nekako se skupe u sebe – nikada ne govore mnogo na sastancima, međutim, I to je samo još jedna izmišljotina ponašanja – postojanja. To nije u njihovoj DNK da budu stidljivi. To je bila reinvencija kako bi mogli podneti nešto I izaći sa tim na kraj, reagovati ili samo proći nezapaženo zbog straha od potencijalnog blama.

Dakle, izmišljamo sve to u ranom detinjstvu, zatim u srednjoj školi dođe još par reinvencija usput, tako da ogromni strah da se ne osramotimo pred profesorima bude kontriran nekim finim metodama I mi ponovo izmišljamo.

Ali postoji tu jedan problem.

Nakon što smo izmislili sve te načine postojanja, mi se osvrnemo na to I poverujemo da smo to zapravo ISTINSKI MI! To prestaje da bude izmišljotina, to postaje naš identitet… na nivou DNK identiteta… to je zapravo ono ko sam ja… nemam izbora nego da budem stidljiv… nemam drugog izbora nego da budem navalentni tip – lažni vođa… nemam izbor… to je ono ko sam ja.

Međutim, to jednostavno nije istina.

Mi možemo biti ko god hoćemo u bilo kojoj situaciji.

I što više možemo istinski to sagledati, istinu toga svega, više se zabavljamo. Jer onda možemo mnogo više govoriti: Čekaj malo, ja onnda mogu izmisliti nešto drugo, što bi moglo biti mnogo efektivnije a što mogu biti u ovoj situaciji, ili nešto što je još zabavnije u određenoj situaciji!

 

photo by: qauz
photo by: qauz

 

I stoga, zašto biste ponovo izmislili sebe? Pa za početak, zato što sam I ja sebe ponovo izmislio.

Dakle, da li ja I dalje želim da budem onaj izmišljeni petogodišnjak, petnaestogodišnjak, ili osamnaestogodišnjak? Da li želim zauvek da živim sa takvim načinom bitisanja? Da li je to najbolje što mogu? Da li su te ličnosti najmudrije što ja mogu biti? To su bili moji prošli izbori ponašanja, koje sam kasnije potvrdio kao svoj identitet – moj DNK, kao da ja nemam nikakav izbor.

Da li ja zaista želim da živim život sa ubeđenjima petogodišnjaka o tome koliko je ovaj svet jedno zastrašujuće mesto? Da li ja zaista želim da živim iz perspektive petnaestogodišnjaka koji se plašio svih drugih petnaestogodišnjaka I zamišljao koliko su samo oni zastrašujući? Iz perspektive toga da su međuljudski odnosi zastrašujući? To bi bio košmar, ali veoma poznati košmar većini ljudi jer oni žive zaglavljeni u takozvanim ličnostima za koje veruju da su njihov identitet, što apsolutno nema veze sa životom.

To su bile izmišljene stvari iz prošlosti od strane potpuno nerazvijenog emocionalnog sistema, kojima smo se posle ponovo vratili I sujeverno poverovali u njih da one jesu naše svršene ličnosti – kakav je to disfunkcionalni I divlji sistem!

Dakle, kada ja radim sa ljudima na seminarima, ili pojedinačno sa klijentima kao životni trener, jedna od prvih stvari koju želim da svi oni vide je da oni mogu ponovo izmisliti sebe! Ne da mogu, već da moraju, da trebaju ponovo da izmisle sebe. Ne da će to jednom uspeti da postignu. To je privilegija. To je blagoslov. To je vaš dar sebi. To se zove kreativna mašta koju trenutno ne koristite. To je dar da svaki dan možete u potpunosti iskoristiti, samo ako vidite taj dar.

 

Ja se ne plašim čoveka koji je vežbao 10.000 udaraca. Ja se plašim čoveka koji je jedan udarac vežbao 10.000 puta. – Brus Li

Ako ne stvarate frku, ne stvarate ništa značajno.

Širi radost, možda ćeš baš ti nekom ulepšati dan 🙂

1 Comment

  1. Vukasin Stevanovic

    Odlicno!

Leave a Comment