Debi Ford - Da li ste plašljiva mačkica?

U redu je da prihvatite svoje strahove.

Na kraju ćete pronaći hrabrost.

 

Od kad znam za sebe, zvali su me plašljiva mačkica. Znali su me kao malu, plašljivu Debi Ford koja se krila iza suknje svoje majke, bežala od svakog ko je hteo da se pozdravi sa njom, I koja nikada nije mogla da zaspi ako svetla nisu upaljena. Uvek u strahu da će neko iskočiti iz senke I povrediti me, naučila sam da se krijem u ćoškovima I da odatle posmatram šta se dešava oko mene.

Nisam imala više od dve godine kada sam postala dete u ulici koje su svi zadirkivali, ismejavali I podmetali previše glupih šala. Bila sam ranjiva I uplašena. Bila sam najmlađa od troje dece I veoma rano sam otkrila da me niko neće zaštititi. Zastrašivanje se dešavalo upravo u mojoj kući, počevši od moje najstarije sestre, koju sam idealizovala, I mog brata, za koga sam verovala da je moj spasilac. Do mog trećeg rođendana bilo je jasno da im je dosadila moja plašljivost I da su želeli da odrastem I budem kao I oni.

Kako sam odrastala, shvatila sam da plašljive mačkice I nisu tako široko prihvaćene. Baš kao moj brat I sestra, I sama sam shvatila da moja anksiozna I previše zatvorena ličnost I nije baš privlačna spoljnom svetu. Želela sam da budem snažna I puna samopouzdanja ali umesto toga bila sam sumnjičava I strašljiva. Bilo me je sramota svega što sam tada bila. Bila sam čudna, a ipak, najviše sam želela da se uklopim I da imam samopouzdanje moje starije sestre Ariel. Sa njenom dugom, tamnom kosom, ona je bila sjajna zvezda, koju kao da nikad ništa nije uznemirilo. Započela sam potragu za načinom kako bi se I sama mogla osećati tako.

Kontrolisana sopstvenim strahovima I duboko usađenim nesigurnostima, načinila sam dramatičnu odluku da se pretvorim u devojčicu koju sam mislila da drugi očekuju da budem, a ne devojčicu koju sam bila. Počela sam da zatrpavam svoj autentični, nežni karakter, sa boli me uvo stavom. A moje toplo srce puno ljubavi, ubrazo je zahladnelo, odbijajući osećanja razigranosti, pažnje, I samilosti, odlazeći ka cinicizmu, I agresivnosti. Bol, poniženje I strah terali su me da postanem neko drugi nego osoba koja sam bila. Stvorila sam čauru oko sebe koja će me štititi, a ipak odvojiti od moje unutrašnje istine. To je bila cena koju sam bila voljna da platim. Više nisam imala pristupa svojoj istinskoj ličnosti, dok sam postajala samomrzac koja je izgubila hrabrost da oseti svoje emocije I da bude viđena onakva kakva zaista jeste.

 

photo by: oprisco
photo by: oprisco

 

Sada, ja negujem I volim tu plašljivu mačkicu u sebi. Ne pokušavam da oteram taj deo sebe, niti da se pretvaram da sam nešto što nisam. To je deo mene koji nosi moje strahove. Kada ne priznam sebi taj deo moje ličnosti, I kada nemam samilosti prema mom uplašenom Ja, završim u padajućoj spirali negativnosti. Zvuči vam poznato? Kada priznam sebi svoje strahove, I ostanem otvorena za darove koje oni nose sa sobom, automatski imam pristup samopouzdanju I hrabrosti koja mi je potrebna da bi bila autentična – ona koja zaista jesam.

Iako je potisnuti strah odgovoran za užasnu patnju, kada ga prigrlimo on postaje gorivo koje nas tera u svet hrabrosti I samopouzdanja. Strah kome ne želimo da budemo prijatelj, je zapravo dragoceni saveznik koji nas motiviše da krenemo napred u podneblja našeg života gde smo neispoljeni ili emotivno izazvani.

Ako vas strah sprečava da dostignete svoje ciljeve, da ostvarite ljubav koju želite, da pitate za nešto što vam je potrebno, ili da budete hrabri I glasni, moćni Vi – kakvi ste I rođeni da budete – onda samo jedna stvar nedostaje, a to je hrabrost.

 

Širi radost, možda ćeš baš ti nekom ulepšati dan :)

Leave a Comment