Leci - Šta me najviše raduje?

Oduvek mi je bila radost da pišem. Sećam se još u osnovnoj školi, kada smo imali pismeni iz književnosti, ja sam za razliku od nekih, bila toliko opuštena, kao da treba da brojim od jedan do deset, pa sam toliko sigurna da to znam.

Jedino sam bila uzbuđena koja će biti tema, jer sam o mnogo čemu volela da pišem, mada sam ja znala da temu koju nam je profesorica zadala, pretvorim u nešto što ja želim da kažem, i to me je jako radovalo i ispunjavalo.

Dešavalo se ponekad, da sam napisala samo pola lista od sveske formata A4, dok su me drugi gledali kao da sam pala sa marsa, ali ja sam pratila sebe, više nisam imala ništa da kažem i tačka.

Naravno, moja profesorica je bila oduševljena mojim pisanjem. Uvek je čitala moje pismene radove, makar koliko dugački ili kratki bili, jer sam ih pisala iz svog osećaja, opušteno i veselo.

Život je tekao dalje i vremenom sam zaboravila ovaj svoj talenat, dok pre nekoliko godina, moja ćerka, koja je i moj prijatelj, nije sela ispred mene i rekla ‘Leci, zašto sve to o čemu pričamo ti i ja ne staviš na papir? Zašto ne počneš da pišeš, prosto ono što misliš, što osećaš, jer puna si toga. Ajde pokušaj.’

Gledala me je svojim prijateljskim očima, puna molbe i podrške i u meni se nešto pokrenulo. Naravno da sam imala i otpore… A šta ja to imam za reći…  A šta ja to znam…i to nije baš nešto, i još puno, puno toga.

Međutim, klica je posejana i ja sam u jednom trenutku, kasnije shvatila, da imam potrebu da pišem, da posložim svoje misli, kao neko veliko spremanje, i da je to najvažnije, a to, šta ću i o čemu pisati, pa… pisaću za sebe, kao dnevnik što sam pisala kada sam bila u srednjoj školi.

Bila sam svesna da želim pisati zbog sebe i tada mi nije padalo na pamet da će to neko i čitati.

Vremenom sam se opustila, i dozvolila sebi da moje reči teku onako kako me vodi moje srce i moja svest.

Kada je stigao prvi komentar na moje pisanje i bio jako pozitivan, bila sam zatečena i tada sam shvatila da moje reči i emocije, moje saznanje i iskustvo mogu nekome biti radost i podrška.

Tako se otvorilo novo poglavlje u mome životu u kome uživam dvostruko.

Uživam i ispunjava me što pišem o onome što je u mojoj Duši, o mojim saznanjima, i uživam kada to neko čita i kada to nekoga dodirne i kada oseti nešto. To je isto kao da sam i ja dobila novu podršku.

 

photo by: octoberlife
photo by: octoberlife

 

Uživam u toj obostranoj razmeni u tom druženju. Uživam u vašim pitanjima i vašim naporima i probuđenosti vašeh Duha, da budete bolji, da budete više u svome srcu, da budete više ljubav.

Radujem se svemu dobrom vašem, što proizađe iz čitanja i mojih misli, kojem nisam svedok, ali znam i osećam duboko u sebi, da sve što sam srcem izgovorila ide srcu. Svako davanje nađe put do onog kome je potrebno, kao i prijateljski razgovor sa mojom ćerkom, koji me je doveo do toga, da danas opet bezbrižno i opušteno uživam u svome pisanju, kao nekada u osnovnoj školi.

Čuda se uvek događaju!

Širi radost, možda ćeš baš ti nekom ulepšati dan :)

Leave a Comment