Vina - Kako sam popišala samu sebe – bukvalno

Ok. Sigurno ste se sad zabezeknuli na ovaj naslov, ali šta da radim…tako se desilo. I želim da podelim sa vama ovu simboličnu, veoma simboličnu priču kako čovek sebe može popišati na mnoge načine. I kako smo ponekad toliko uporni i nesvesni do besvesti u svojim nastojanjima da se držimo nekih iluzija od uverenja, da život nema druge nego da nam na očigledne načine pokaže kolike smo budale.

Ovako, poslednji put kada sam se upškila išla sam u osnovnu školu, prvi razred. Sećam se da je bio poslednji čas poslapodnevne smene i meni se jaaaaako išlo u toalet. Međutim, moja tadašnja učiteljica iz nekih svojih najboljih razloga i principa nije želela da me pusti u wc. I ja sam se upiškila na svojoj klupi. Trpela sam dokle god sam mogla, i kad više nisam, upiškila sam se sve u 16! Čim je odzvonilo izjurila sam iz učionice brzinom svetlosti, sa sve mokrim pantalonama, dok još nisu baš svi ukapirali šta sam uradila, mada sam već iza leđa čula smeh svojih vršnjaka. Tada sam imala samo sedam godina, ali eto, to može da se desi i čoveku sa 29. Bez problema!

Već neko vreme se dešavaju tektonske promene u mom životu, u meni, na mnogim poljima. Jedna od posledica tih promena je moje nedavno iskustvo suočavanja sa činjenicom koliko ja zapravo sebe (ne)volim. Žene će me sada razumeti, znate ono, kad otvorite svoj orman, koji je pun svega i svačega, samo još zečevi ne iskaču iz njega a vi nemate jednu jedinu trenericu i duks da uklopite i izađete napolje! Znači nema. Ima bilion nekih nepovezivih ajtema, kojekakvih majci sačuvanih iz kojekakvih razloga, dukseva koji se ne slažu uz ništa drugo, farmerica koje sam kupila pogrešni broj, stilova koje sam prevazišla, stvari koje sam mislila da ću nositi, pa nisam, stvari koje su mi male jer sam se ugojila, stvari koje nosim zato što štedim novac da ne kupujem novo jer ovo može još da izdrži, stvari koje sam dobila na poklon a veze nemaju samnom… i tako, u nedogled. A verujte mi, ja redovno čistim orman od stvari koje su mi viška, i delim rodbini, znači redovno, imam čak i nekoliko videa u vezi toga…Ali ipak, nekako, te stvari nađu načina da opstanu u mom ormanu i uguše moju ličnost, moje istinsko Ja. Pazite, sve što vam sada pričam jeste simbolično, i direktno se ogleda u onome kako ja vidim sebe, kako tretiram sebe, i koliko vrednujem sebe, koliko smatram da zaslužujem.

U momentu mog otkrića i realizacije da sam došla dotle da idem u jednoj te istoj trenerici već 5 godina, (i svaki put kada je obučem osećam se loše ali to potisnem u sebi) i koju sam btw kupila na rasprodaji za 400 dinara!!!??? Pala sam u nesvest! Nisam mogla da verujem na čega sam spala! Na čemu ja to štedim? Na kome? Na sebi? Zašto? Da se razumemo, nemam ja ništa protiv rasprodaja i jeftinih stvari, nije u tome poenta, već u tome da stalno, već godinama izmišljam izgovore i razloge zašto ne bi trebala sebi sada da kupim novu glupavu trenericu. Pa to je tako bejzik! Mislim normalno, ljudi nose stvari da bi se osećali dobro, udobno, ne? Kako da se osećam udobno i dobro kad sebi ne dopuštam to? A mogla sam sebi priuštiti to zadovoljstvo, mogla sam već sto puta, ali nisam, nisam zato što mislim da to ne zaslužujem. Govorim sebi: Neću to sada… znaš Vina, ovo nam je sada važnije… Nemoj sad Vina, zato što smo ovog meseca...I tako, sebe volim na poslednjem mestu. Kakva bizarnost, svako ko me iole poznaje, zna da obožavam modu, stvari, šminku, šljokice i odeću, ja sam tipično žensko, uvek sam bila takva…ali sada, ispred mene je stojao otvoren orman neke sasvim druge osobe. Stara uverenja iz vremena sirotinje i straha su se još uvek čvrsto držala i preživljavala u punom cvatu. Bila sam frapirana pred ovim svojim saznanjem. Mislila sam da znam bolje. Ali očigledno fejl. I koliko sam sve više i više razmišljala o tome, tako su mi sve kockice povlačile drugu i padale na svoje mesto…bukvalno me je bilo sramota od same sebe na čega sam spala kao osoba, kao neko ko sebe smatra ‘svesnom’ osobom, kolko tolko jel…

 

Ja u hiper mentalnom stanju radosti i uzbuđenja :D
Ja u hiper mentalnom stanju radosti i uzbuđenja :D

 

Ok. prvi korak je bio to saznanje, i odluka da okrećem novi list, list ljubavi prema sebi. Rekla sam dobro, sledeći mesec ću otići i kupiti sebi nove farmerice da mogu da funkcionišem kao sav normalan svet. Sledeći mesec…Ponovo sam pokušala da odugovlačim, da odlažem i osećala sam se nesrećno, ali sam sve to pravdala ‘realnim’ razlozima zašto bi to sad bilo sebično od mene i zašto mislim da ne treba da trošim novac na sebe. Znači da ne poveruješ! Svesna sam cele situacije, sve vidim, jasno mi je, ne mogu se lagati i da hoću, ali ipak, ipak toliki otpor da bukvalno tresem se u suzama, i boli me sve to, ali ipak ne prelamam u sebi odluku da ja zaslužujem najobičnije farmerice. Jer možete verovati? I nije stvar ni u odeći, ni novcu ni ničemu, samo i jedino u mom osećaju da ja ne zaslužujem to, da sebe bukvalno dovedem do suza i protivim se da kupim sebi tako nešto, a sa druge strane sam nesretna jer to nemam. I nastavljam da se nerviram i opterećujem i žalim kako tako puno izdataka imamo, i projekata koje radimo i računa ovih i onih, i ja jadna nemam ni za farmerice, ah kako je život okrutan…Da li me pratite? Trčim u sopstvenoj trci pacova.

Kada sam već bila blizu ludila i ozbiljne histerije, Ivan je izgubio strpljenje za mene, uhvatio me za ruku i odveo u Teranovu (moja omiljena radnja) da kupim sebi pantalone. Ah, ne mogu vam ni objasniti kako sam se osećala, valjda sam doživela sve moguće emocije na svim mogućim skalama, od radosti preko srama, do zabrinutosti i osećaja da sam sebična i alava. U glavi mi je tutnjalo, ali nema nazad. Još kao šlag na torti, bila je subota, najprometniji dan za šoping i valjda su se sve moguće žene Novog Sada  nabile u Teranovu te subote da kupuju, muzika trešti, gužva, aaaaaa umirem!

Izabrala sam jedne farmerice, i dvoje pantalona, ma nisam ni bila svesna, kao da sam u nekom paralelnom svetu. Da ne poveruješ koliko se čovek protivi sopstvenoj ljubavi prema sebi, ja sam u zabezeku i sad dok vam ovo pišem. Dokle i koliko daleko ide taj osećaj, Ja ne zaslužujem ovo…

Došli smo kući, i ja sam malo došla sebi. Sutradan sam jedne pantalone zamenila jer su imale neki popucali šav, koji nisam primetila (još jedan u nizu otpora koji se manifestovao na taj način) a za jedno specijalno mesto na koje smo išli tog dana odlučila sam se da obučem farmerice koje sam kupila, bila sam srećna i uzbuđena, i sva sam se sredila onako konačno, posle sto godina imam nešto što mi je lepo i udobno, i sve je u redu. Obukla sam se i našminkala, i skoro na vratima pre nego što ćemo da krenemo odem do toaleta, za svaki slučaj. E sad dolazim do poente ove moje preeeeduge priče, koliko je taj otpor jak i nesvesni smo ga. Otišla sam u wc skinula pantalone i krenula da obavljam svoj deo. Pošto su me svi čekali, žurila sam, i samo sam čučnula nad daskom. U tom trenutku zagledala sam se u čarape i zamislila kako bi bilo dobro da kupim nove…Ustala sam da se obrišem, kad ono sve što je izašlo iz mene, nije izašlo tamo gde je trebalo, već pravac u moje čakšire, i niz moje noge, u moje štikle!!! Aaaaaaa ne verujeeeem! Curelo je na sve strane, po mojim omiljenim štiklama, po novoopranim pantalonama, čarapama, kupatilu…a svi me čekaju na vratima…. OMG.

Koliko čovek treba nisko da ode, kad život mora da te popiša, ali bukvalno, da se naučiš pameti, i konačno shvatiš da zaslužuješ da budeš srećna… Na ovako očigledne manifestacije i znakove koje vam život ostavlja nemojte nikad okretati galvu, već se menjajte iz korena. Sto puta ponovo preispitajte sebe zašto i zbog čega i zbog koga nešto činite, i kako to sve reflektuje vašu ljubav koju imate prema sebi, ili je nemate…jer je ona najbitnija stvar u životu. Od nje počinje sve ostalo, naši odnosi sa partnerom, porodicom, naši biznisi, poslovi… sve. Koliko samo drame oko tako obične stvari…

Na kraju sam se samo smejala svemu tome, nije mi ništa drugo preostalo, i obukla treće pantalone, koje su mi se btw i najviše dopadale od svih…

Širi radost, možda ćeš baš ti nekom ulepšati dan :)

19 Comments

  1. Andjela

    Hahahaha tesko tebi s tobom :-*

  2. Jao Vina, citam tvoj tekst i pronalazim se skoro u svakoj recenici!!! Narocito na onom mjestu kada te hvata histerija, sto se u mom slucaju manifestuje kao bespomocnost da pomognem sebi, pa onda pocenem da bjesnim na sve oko sebe, a narocito na moju licnu nesposobnost! I tu se odmah javi pitanje: kakava sam ja to osoba??? Sa jedne strane po citav dan visim na netu, citam i pisem tekstove koji motivisu, a sa druge strane ja sam i dalje frustrirana i bjesna??? Da li sam ja prevarant sopstvene licnosti?
    I bas jutros po ko zna koji put postavljam sebi pitanje gdje grijesim, sta toliko pogresno radim pa ne vidim rezultate, da li sam ja BAKSUZ??? I naravno, naletim na tvoj tekst, a naslov je sve objasnio! Svaka cast na iskrenosti i zelim ti uspjeh u svemu sto zamislis!

    • Vina

      Potpuno te razumem! I sebe i tebe hahahaha :D Što je @Anđela gore napisala: Teško tebi stobom! Baš tako, ponekad kao da se u sopstvenoj glavi vrtim u krug, odakle je počelo, svaki razlog ima onaj pre njega…nema kraja, ni početka.
      To kako se osećaš je sasvim normalno, i nisi usamljena. I sama se tako osećam mnogo puta, prevedem par sati nekog prosvetljenog materijala, autora, i posle pet minuta osećam se na dnu jer mi se desi neka situacija u kući, ili napolju, ili preko telefona, imam nerazrešenih odnosa i koječega i padnem na dno – ono zakucam se. E tada se osećam kao da prodajem maglu, mada znam da nije tako, ali tako se osećam, kao da sam juče počela sa ovim promenama razmišljanja na pozitivno. Ali to je tako, ups and downs. Ritam života. Sto puta mi se desi da sednem da snimim super video, imam ekstra inspiraciju, motivaciju, super energiju, i u potpunom sam strimu, i u tom momentu odem po vodu u kuhinju, i tamo se u roku od pet sekundi posvađam sa mamom, ili me optereti nečija negativna energija i tako…onda mi dođe da se ubijem.. :D
      Smešno je sada, ali u tim trenutcima čovek stvarno mora ostati jak.

  3. marija

    hahahahaha….
    neverovatno da nisam jedina! mora covek i da se nasmeje. svaka cast vina na analiziranju sebe i na tome sto nama pomazes da mi analiziramo sebe!!!
    sve to se i meni desava ali jos nisam uspela da shvatim zasto stalno odlazem da nesto sebi priustim. vreme je da svarno razmislim ali posteno!!!
    hvala ti hvala punooooo!!!!!!

    • Vina

      Pa mislim šta reći… Pogotovo što je to kupovanje stvari koje nosimo napolje, jedna jako pipava i osetljiva tema – kako nas drugi vide, i kako sami sebe doživljavamo, što obično ni nemamo pojma u najvećem broju slučajeva… :D
      Ma, ne da mi je život dao lekciju, nego sam se osećala onako kao u prvakovoj klupi sa sve magarećim ušima :D

  4. sunny day

    Draga Vina,iz ovog a i nekih drugih tekstova sam zaključila da imaš pored sebe jednog pravog ”anđela čuvara” koji te mnogo voli i koji je uvek tu da se nađe da reši tvoje velike i male ”muke”…(◕‿-)

    I uvek se pojavi usred ”drame”,kakve mi žene često znamo da pravimo ni iz čega i svojim praktičnim i taaako logičnim( za sve osim nas) potezom,kao magičnim štapićem reši teške ženske”dileme”.

    Ivan ti je-što bi rekao Balašević u jednoj pesmi:”…tvoj verni Sančo Pansa,tvoja ljubav,saborac i tvoj najbolji drug.”❤

    I to je tako lepo čuti…

    Pozdravljam vas…

  5. Verislava

    Odusevljena sam tekstom jer u potpunosti pronalazim sebe i nadam se da ce ovo biti STVARNO VAZNA STEPENICA a ne lazna kao i do sada U RAZGOVORU SAMA SA SOBOM.

  6. Tanjusa

    Extra tekst, mene je baš “našao”. :), ali vidim da je mnogima pogodio žicu. Hvala životu na ovakvim lekcijama. Ja se već neko vrijem hrvem sa tim osjećajem oskudice koji je u meni i blokira me na sve strane. Ponekad mi se čini da mi tako dobro ide, a ponekad da sam se vratila nazad. Dobrih sam godinu dana radila na strahu od praznog frižidera (!?) i panici koja me tada hvata, koji mi je usadila moja majka, a njoj njena, tačno i izvor znam. Ali alo u 21. vijeku u centru grada to što je frižider prazan nema baš nikakve veze sa umirenjem od gladi, valjda. Moja baka je živjela u vrijeme kada je ponestajanje zaliha značilo glad, ali ja!!!???!!! Uglavnom – Obilje je svuda oko mene!:)

  7. Andjela

    Drage moje devojke vi kao da neobitavate na stranici Ratnici Svetlosti. Ne mozemo samo citanjem lepih textova sebe dovesti u harmoniju. Trebamo razumeti pa primeniti procitano. Postoji toliko tehnika pomocu kojih mozemo sebe dovesti u sklad. Afirmacije, vizualizacije, eft, dp4, rekonekcija, vibraciono poravnanje… umorih se od nabrajanja :-)

  8. Mea

    odlicno, kao ja da sam pisala :))

  9. najzad

    Ma ne kraljica,carica nad caricama si, volim te bas takvu.

  10. felis

    ISTINA! Vina hvala

  11. Boba

    Draga Vina tvoj sam fan sigurno godinu dana i masu puta sam htela ostaviti neki koment ali mi uvek glupo… kao sta ja da pametujem… ali tekst je tako iskren i tako dobro izanaliziran da sumnjam da bi mu mogli naci mane tri doktora psihologije…
    Vrlo cesto se popi$amo po sebi metaforički i tako *popi$ani* izađemo među ljude ,kao nista mi nije… pa isto to napravimo jos koji put dok ne stignemo kući… EXTRA tekst… sad zaista moram paziti da ne izlazim *popi$ana* i da to radim samo bukvalno i tamo gde treba

  12. Danijela

    Heh, ja sam slomila zub zato što sam vraćajući se ljuta sa posla na kom uvek ostajem prekovremeno u sebi gundjala: “Pa da, uvek ja moram da ostajem, ja ni sa kim nista ne mogu da se dogovorim jer nikad ne znam kada ću izaći sa posla, ja ne mogu ni kod ZUBARA da zakažem…”
    Došla sam kući, sela da jedem tako besna i slomila zub! I tek onda sam se poravnala, nisam se ni najmanje iznervirala, smejala sam se sebi, otišla do zubara čisto da mi kaže da li će nešto moći da se uradi kad ono nije bilo nikoga, odmah me primio i sredio zub.
    Što čovek više zna ima veću odgovornost, ako poznaje Duhovne zakone a ne praktikuje ih i dozvoljava sebi negativne misli – moraju da mu se dese takve stvari da ga opomenu.
    Ljubim vas sve, mladi smo, naučićemo :-D

  13. Mira

    )))) Vina, ljubim te tako popisanu, samo da znas.Toliko si iskrena i toliko je tekst pravi da je to neverovatno.
    P.S. Potpuno se slazem sa Bobom, ponekad kad citam tvoje tekstove…mislim tamo je idila ali i vi ste ljudi …ali Ivan , on je tvoj stozer i tvoje bogatstvo.
    Pozdrav

  14. mandragora

    Trenutno sam u down fazi, iz koje nikako da se iščupam. To je onaj jedan period kad se sljuštim i nemam snage ni za kakvu akciju. Prosto me plaši koliko sam mentalno slaba.
    Izgleda da i meni treba jedno dobro “p(r)opišavanje” eda bih se vratila sebi.

  15. nikola

    hvala Vina na ovom lijepom tekstu , uvjek me tvoji riječi nekako smiruju !

    hvala ti !

    pozdrav s Raba

  16. Hvala ti draga sto si me dobro prodrmala ,svaka tvoja rec me pogodila pravo u srce o kako je sve tacno sto si napisala!nismo svesni toliko stvari i da gresimo a najgore sto to sebi radimo.Vreme je da zasucem rukave i dobrano poradim na sebi samoj,jer stalno odlazem da postavim sebe na prvo mesto i stvari koje volim napokon sebi priustim jer ih zasluzujem.Hvala od srca sto si nam podarila ovu iskrenu pricu jer sebe tako otvoriti nije lako !Zivela nam Vina a sa tobom draga mama , Ivan i svi vasi kucni ljubimci :)

Leave a Comment