Leci - Hej, Dođi Ovamo da se Igramo!

Nešto sam u zadnje vreme obuzeta svojim detinjstvom, emocije se samo prepliću.

Prosto često pomislim na taj moj period života, valda zato što mi je konačno jasno, da je moje detinjstvo moja snaga, pretočena kasnije u mnoge moje  pobede nad samom sobom.

Mislim time na mnoge moje strahove, ograničenja, mnoga verovanja koja nisu imala nikakvog smisla i istine. Mislim na sve što je imalo negativnu i zatvarajuću sposobnost u mome umu, da je moje detinjstvo odigralo veliku pozitivnu ulogu.

Godine detinjstva su same po sebi svetlost i lepota, a ako u to dodam svu prirodu koja me je okruživala na selu kod babe i dede, pa svi drugari, koji su znali i želeli uvek da se igraju, ma niko nije mogao da me nahvata da uđem u dvorište, a kamoli u kuću, ha ha ha

Oduvek sam po malo bila divljakuša a u isto vreme umilna i mazna i moja baka meje obožavala i  govorila, ti si devijčica, nemoj da se igraš sa dečacima, ali ja sam volela sa svima da se igram. Shvatićete da je to bilo drugačije vreme i važila su drugačija, pravila, ha ha ha

Vrlo retko se dešavalo da napolju nema dece i da naprosto nemamsa kimda se igram, e onda sam igrala jednu jako zanimljivu igru….topanje u blatu!

Uzmem kanticu punu vode, izađem napolje i sednem na sred puta u prašinu. Moram objasniti da je tada u Kovilju bio samo jedan asvaltiran put i to glavna ulica. Sve ostale ulice su bile od utabanane zemlje i to je to, a…da…nije bilo uopšte saobraćaja, ha ha ha ..možete to zamisliti, milina.

Dakla, sednem u prašinu sva važna i vesela. Uzmem kanticu i prospem u prašinu, koja je bila sitna kao puder, i počnem rukama mesiti kao testo. Kada sam dobro izmesila, kolko sam imala strpljenja kao dete, napravila sam kuglice, kao jabučice . Tada sve jabučice prstima dubim iznutra tako da izgledaju, kao korpice. Zatim ustanem iz prašine, sva bela i prašnjava uzmem jednu korpicu ili topić kako smo mi to zvali i jako svomsnagom zviznem o prašinu. To se rascopa i jako pukne, pa je to toliko bilo zanimljivo nama deci, da to opisati ne mogu. Čak smo se i takmičili, ko najviše pukne.

Možete zamisliti kako je to igledalo kada se topamo nas nekolicina dece, pa to je potpuni umetnički dojam malih topića, mada se nekada dešavalo da se svi posvađamo, pa se izmažemo uzajamno sa blepljivim blatom, e to je tek bilo doživljaj, pa smo to kasnije sve prepričavali, ko je koga više izmazao i prosto smo se takmičili i malo izmišljali i dodavali…

Moja baba je jako volela kada se ja topam u blatu, ha ha ha onda nije znala kako da me opere, pa me je celu u korito stavljala, potapala i sapunjala, a ja…samo se cerekam. Tada je obično govoria, kako se to smeješ, ko lud na brašno, ha ha ha, nije mogla da me zaustavi. Tu je bio i moj brat od ujaka, koji je bio rezanac u svakoj mom supi, jer smo zajedno pravili razna čuda. Bio je bucko i ja sam ga puno volela, tako da baka ne zna smišljali smo lukavo na njegovu inicijativu,ej Seko kaži babi, da bi ti nešto slano da jedeš, jer njemu nisu davali da jede a ja sam bila bez apetita i baba me je zvala jednocreva, ha ha ha , tako da sam pomagala svom bratu da preživi dijete koje su mu bile nametnute.

Naše proslave uskrsa su bile svetkovine, koje kasnije nisam nigde videla. Baba i deda unesu seno u sobu, i to puno sena, da nije lako ni ići, ali se to vremenom ugazi. Cela soba miriše na seno.

Sad zamislite mene i brata, kako se igramo sa babom i dedom u senu konjića, i rvemo se, i skačemo i prevrćemo i zajedno se radujemo i volimo.

O Bože koja je to sila ljubavi bila prisutna, koja bajkovita svetkovina radosti i smeha, koja tri divna bića oko mene i u mom životu.

Sve je to doprinelo i izgradilo me da danas budem ova Leci, koja ne priznaje ništa osim radosti i smeha, osim ljubavi i igre stvaranja, naspram želje, snova i mašte, i srca koje uvek može još više da se otvori i voli, sve što oko vidi i mašta zamisli.

 

 

 

 

Širi radost, možda ćeš baš ti nekom ulepšati dan 🙂

Leave a Comment