Vina - Da li se plašimo da dotaknemo dno?

Juče sam ponovo gledala film Erin Broković. Svaki put kada ga odgledam ponovo me inspiriše, i oduševi na neki novi način. Sam film kao projekat toliko je inspirativan i divan za gledati zbog glumaca koji su po mom mišljenju dali sve od sebe. A priča sama po sebi jeste jedna uzvišena i zaista duhovna. Pokazuje jedan školski primer kako se jedno ljudsko biće može reinventingovati samo ako to želi. Ako želi bolje. Ako želi da živi. Svakom toplo preporučujem da pogleda ovaj film, zaista je zapanjujuć.

Inspirisao me je da napišem danas nešto o tome koliko se mi plašimo da dotaknemo dno. Erin je ostala sama, sa troje male dece, bez ičije pomoći, bez posla, bez podrške…  Nije imala pravo čak ni da pozove ciklonizaciju kako bi joj kuću očistili od gigantskih bubašvaba. Znači: stanje nula, dno dna. Šta je ona sve mogla da kaže sebi, da oseća krivicu, da besni na život, na sebe, na nepravdu koja joj je naneta. Zamislite taj strah, kada niste samo vi u pitanju, da li ćete umreti od gladi ili ćete dočekati novo sutra, već su tu još tri mala bića koja hoćete da nahranite. To je iskonski strah za preživljavanje, Strah koji blokira. Međutim, Erin je imala mnogo radosti i ljubavi prema životu u svom srcu, i uspela je da nađe posao. Stvari su se poboljšale, i ona je čak i u tom nepodnošljivom stanju našla mesta da bude kreativna i da ispita stvari koje su je zanimale u dokumentima na kojima je radila. Niko je na to nije terao, niko to od nje nije tražio, ali ona je zakoračila ekstra milju, učinila je i više nego za čega su je plaćali, uložila je sopstveno vreme i trud da sama ode i ispita ono što joj je Glas govorio da uradi. Pratila je svoju kreativnost.  Ona je kreirala novu sebe, svoju novu ličnost, nije se poistovetila sa neuspehom, raširila je krila. Slušala je sebe. I nagrada je bila fenomenalna. I duhovna i materijalna.

Lično sam bila u takvim situacijama, da sam smatrala da je prosto nezamislivo koliko ja loše živim. Koliko je moj život bezvezan, dosadan, besmislen, depresivan, i nepodnošljiv. Mislila sam da nemam sreće i da sam mogla pametnije postupati u životu poput drugih ljudi, koji su mnogo pametniji od mene. Bilo me je sramota sebe i svoje ličnosti. Jedva da sam sebi davala pravo da dišem, pa skoro ni to. Sve više i više sam se zatvarala u svoj svet, i izbegavala bilokakva suočavanja, natopljena u sopstvenoj krivici.

Da li se plašimo da dotaknemo dno?
Da li se plašimo da dotaknemo dno?

Na sreću, veći deo mene je oduvek želeo sve najlepše i najsjajnije, raskoš i izobilje u svim oblastima života, pa je to moralo i prevaliti. U trenutku kada sam prihvatila činjenicu da sam pala na dno (dno je veoma subjektivna stvar za svakoga), i da sam tu gde jesam, da je moja trenutna situacija ovakva kakva jeste, nije me više bio strah. Dobila sam uvid u pravo stanje stvari i onda sam počela da se menjam. Drugim rečima, nisam više imala šta da izgubim. Nisam više imala razloga da glumim, da se pretvaram, da negujem određeni imidž zbog drugih ljudi i njihovih mišljenja – pustila sam sve. I to mi je olakšalo ogroman teret koji sam do tada nosila na leđima – šta ko misli i zadovoljiti očekivanja drugih. Poverovala sam sebi, svom glasu i svojoj snazi. Odlučila sam da ne želim više da idem protiv sebe; odlučila sam da sam ja gospodar ovog svog života i da ja komandujem brodom. Da imam određeno vreme kojim želim u potpunosti da upravljam. Odlučila sam da ne moram zbog nikoga da budem uspešna, ovakva ili onakva, po pravilima društva ili nekih standardnih protokola ili bilo čega što nisam želela. Rekla sam sebi, ali bukvalno:

Ovako ja želim da živim, i briga me šta ko misli ili očekuje od mene.

Verovaću u svoja ubeđenja neoborivo, po svaku cenu, do kraja svemira, i nastaviću, biću jaka, neću pokleknuti, znam da sam razumna i znam da sam u stanju da napravim najbolji izbor za sebe. Verujem u njega.

Ne odustajem, ne dam nikome da me ubedi u suprotno.

Nek’ se sruši celi svet, ostajem pri svome.

Verujem u ljubav.

Verujem da sam dobra, pametna, kreativna,dovoljno inovativna, sposobna, zabavna.

Znam da mogu, i da imam dovoljno inteligencije da osmislim dobar plan, dobru strategiju za ostvarenje svojih ciljeva.

Znam da mogu.

Neće mi biti teško da priznam sebi ako pogrešim.

Čak i ako pogrešim, bitno mi je da znam da je izbor bio u potpunosti moj. Da sam ja birala taj put, niko drugi.

Verujem da sam dovoljno dobra.

Verujem da me Univerzum voli, da me podržava, da me bodri, da navija za moj uspeh.

Verujem u Zakon Privlačnosti i verujem u moć misli.

Verujem da mogu da naučim da sa namerom mislim određene misli i sebi manifestujem život kakav želim.

Verujem da mi niko nije kriv ni za šta.

Verujem da ne zavisim od nikoga, i da će mi se pomoć pružiti onda kada mi to bude trebalo.

Verujem da mogu da se oslonim na život.

Verujem u Zakon Privlačnosti.

Verujem u Zakon Privlačnosti.

Verujem u Zakon Privlačnosti.

 Verujem da ako odvratim sebe od negativnih misli tako što ću raditi nešto kreativno što volim – bilo šta, makar neku glupost koja je drugim ljudim smejurija i ništavna stvar – verujem, da ću se osećati dobro i privući dobro u svoje iskustvo.

Nemam nikakve veze sa bilo kim, samo sa sobom.

Ja stvaram svoje iskustvo. I ide mi sve bolje i bolje.

Sve užasne boli i patnje koje osećam sada u svom srcu ili na svom telu, samo su posledice mojih prošlih razmišljanja, to više nisam ja. Sa ljubavlju ću negovati sebe dok ne prođu, dok potpuno ne iščeznu. 

Menjam se, osećam da moj um reaguje na promenu, čak i moje telo. To je sve u redu, nema razloga za strah.

Svaki dan tražim lepe stvari koje cenim u svom životu, razloge zašto da budem radosna, pronalazim ih lako, daje mi se da vidim koliko sam zapravo ja srećna žena.

Prihvatam sa ljubavlju ovo mesto gde sam trenutno, bez kajanja, bez griže savesti, bez krivice, bez ogorčenosti. Zato što znam da je ovo stanje samo trenutno stanje, nije večno i menja se iz sekunde u sekund.

Pokrećem ogromno kormilo svog života u pravcu dobrobiti. Ono je zaraslo sa blatnjavim navikama, zapeklo je od nekorišćenja, i teško je njime upravljati. Ali sve je u redu, dajem sebi vremena koliko god mi treba. Koliko god godina bude trebalo za promenu, dajem sebi bez razmišljanja. Nigde ne žurim jer sam ja rešena. Ja sam već odlučila.

I tako, kao pokvarena ploča, svaki dan. Kroz mnoge uspone i padove svakodnevnih situacija u životu, pa kroz razne boli, bolesti i suočavanja sa bliskim ljudima iz moje prošlosti, kroz sve neizrečene emocije, reči…ali uporno i konstantno verujući u Zakon Privlačnosti i sve ovo što sam gore napisala. Nije bilo lako, priznajem, ali odustajanje nije bila opcija, jer bi to bilo protiv svake ćelije mog bića.

 

Širi radost, možda ćeš baš ti nekom ulepšati dan :)

9 Comments

  1. Dragan

    Svaki komentar je ovdje suvisen!!! Ja sam na tom dnu i sam znam kako se osjeca ali ovo pismo je nesto sto me probudilo!!!
    Velika HVALA!!! Zelim ti sve najbolje od srca i potpunu srecu u tvom zivotu!!! Love!!!

    • Hatsepsuta

      Hvala puno! Samo je bitno ostati fokusiran – nepokolebljivo, jer formula je veoma jednostavna, samo je treba primeniti dovoljno puta.
      Srdačni pozdrav :)

  2. Brankica

    svaki komentar na ovakav tekst je suvisan….a svaka pohvala je nedovoljno velika…:)

    zahvalna sam sto postojis!

  3. CiciMici

    hvala, super tekst, sad mi je lakse jer znam da nisam jedina i sama koja prolazi kroz sve to, ponekad se osecam jako umorno od svega…nerazumevanja…..najvise me boli to sto moji najblizi nista ne shvataju, zatvoreni su u svom matrixu i misle da sam ja prolupala, kao da zele da me opet svuku na dno…..bas je tesko stojati sam na vetrometini al ne dam se! Neke tvoje afirmacije dobro ce mi doci :)

  4. Draga Vina nemam reci stvarno si me pogodila ovom svojom iskrenom toplom pricom.Zelim ti se zahvaliti sto si je podelila sa nama ,tim vise sto smo se mnogi tako osecali ali eto mislili da je bolje sakrivati i drzati u sebi da smo bili na dnu!!!Hvala sto si nam pokazala put, koji je jos pun prepreka zbog prijasnjeg negativnog razmisljanja ali imam nameru da ga ocistim verujuci u zakon privlacnosti,univerzum i moc misli!!a pogotovo draga moja uz tebe i sve nase drage Ratnike Svetlosti :)

  5. Slađana

    heeej :) divni steeee!!! pretpostavljam da ne postoji neko pravilo ali mene zanima tvoje misljenje u vezi sa dve stvari:
    da li, ako imamo vise afirmacija mozemo da ih zapisemo i onda svaki put, kad nadjemo vreme u toku dana, da ih procitamo ili mislis da je efikasnije da samo afirmisemo iz glave pa makar i da to svaki put bude malo drugacije?
    i, da li mislis da je ,,bolje” da jedan period posvetimo jednom segmentu svog zivota i afirmisemo u vezi sa njim pa da kasnije pređemo na neki drugi i td. ili je ok i ako istovremeno ponavljam i afirmacije za zdravlje i posao, i td..?
    Veeelikiiiii pozdraaaav!

Leave a Comment